Antić: Naše društvo ne neguje kulturu sećanja na svoje žrtve
BEOGRAD: Srpsko društvo ne neguje kulturu sećanja na sopstvene žrtve, bez obzira što treba odati priznanje našim naučnicima koji se time bave, i bez obzira na nastojanje države da obeleži srpska stradanja - najpre jasenovačko i stradanja u logorima po Beogradu i po Srbiji, ocenjuje istoričar Čedomir Antić.
Na pitanje podstaknuto obeležavanjem Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokaust u Izraelu, koliko Srbija čuva sećanje na svoje žrtve, koliko govori o njima, koliko je ono uslovljeno kompleksnim političkim okolnostima i odnosima u regionu, Antić odgovara da se u Srbiji, pre svega na događaje iz Drugog svetskog rata, još gleda politički.
"Kako u prizmi odnosa sa Hrvatskom, tako i podela koje su postojale u toku tog rata i koje u izvesnoj meri postoje i danas. Političari često govore o tome, ali nemaju konzistentnu politiku po tom pitanju. Izbegavaju da odu u Jasenovac, trude se da zaborave prošlost...", navodi Antić.
On podseća da je svojevremeno predstavnik Srbije u Međunarodnom sudu pravde predlagao da Srbija povuče tužbu za genocid protiv Hrvatske, koja je podignuta kao protivtužba na hrvatsku tužbu za genocid protiv Srbije, za navodni genocid počinjen devedesetih, a onda je, kaže, povučeno čak i pominjanje genocida iz 1941-1945. godine.
Antić navodi da je bilo ideja da se nešto učini i pominje da je Tomislav Nikolić, koji je tada bio predsednik, predložio da se uvede naziv "zatiranje", za stradanje Srba u Drugom svetskom ratu, po ugledu na Holokaust i Porajmos, univerzalno prihvaćene pojmove koji se vezuju za stradanja Jevreja i Roma, ali ističe da ništa nije učinjeno.
Kao primere na koje se treba ugledati kada je reč o kulturi sećanja, Antić navodi Jevreje i Jermene, koji su uspeli da se izbore da holokaust, odnosno genocid nad Jermenima početkom 20. veka, budu međunarodno priznati.
"Te politike su bile uspešne i vidimo nedavne odluke SAD i Francuske koje pokazuju da je jedan mali narod (Jermeni) uspeo da pred relevantne međunarodne adrese iznese svoje stradanje", ukazao je Antić.
Ovaj istoričar skreće pažnju da je srpsko stradanje i broj srpskih žrtava u 20. veku, pogotovo u Drugom svetskom ratu, bio ogroman.
"Mi teško da možemo i da izbrojimo žrtve. Strašno je veliki broj žrtava ''41-45. godine", kaže Antić i dodaje da nije dopustivo da nekoliko naučnika procenjuje broj, a da ostali u zemlji sumnjaju.
"Mora Srbija da stane iza rezultata dosadašnjeg ogromnog rada koji može u boljoj koordinaciji biti dorađen, tako da na osnovu tih dokaza može da se kaže: ''To je to. Može se samo otkriti još neka žrtva, a nikako ispod ovoga''", napominje on.
Kako navodi, za razliku od drugih naroda u okruženju, takozvanog Domovinskog rata u Hrvatskoj, Srebrenice, ali i tzv. albanskog ustanka na Kosovu, za Srbe događaji iz Drugog svetskog rata ne mogu predstavljati temeljni istorijski mit.
"Nikom nije drago da govori o tome i to je jedna velika trauma. Naši političari to shvataju i zbog toga su vrlo oprezni. Uzmimo primer da je četvrtina svih svetitelja koje je za proteklih 800 godina kanonizovala Srpska pravoslavna crkva poginula od ''41-45. godine, velika većina njih na teritoriji takozvane Nezavisne države Hrvatske. To je jedna ozbiljna uspomena, koliko god ne bila nešto čime se narod ponosi i nešto na čemu narod zasniva svoj mit", kaže Antić.
Negovanje kulture sećanja na žrtve od značaja je za nacionalnu svest, naglašava on, i upozorava na još jednu dimenziju potrebe negovanja kulture sećanja i zašto nije dobro zanemarivati te stvari, a to je da to može dovesti do rasta populizma.
"Bez obzira što ne može biti političke koristi od negovanja sećanja, političari moraju da misle o tome, jer zaboravljanje sećanja na žrtava, ne samo da donosi štetu nacionalnoj tradiciji i stanju nacije, već u izvesnoj meri podstiče populističke i autoritarne pokrete u Srbiji", zaključio je Antić.