Đorđe Hajder: Dobre banje i hoteli bolji od loših fabrika

U to vreme izgrađeni su novi banjski kapaciteti u Kanjiži, Junaković u Apatinu i Vrdniku. U ugodnom ambijentu zdanja „Akva marin“ Banje Kanjiža, izgrađenom pre četiri decenije Hajdera smo sreli kao pacijenta, a osvrćući se na taj razvojni ciklus kada su u Vojvodini građene šećerane i drugi industrijski kapaciteti, on naglašava da je tada vredelo ubediti Kmezića i sve koji su odlučivali, da je bolje ulagati u banje i graditi dobre hotele nego loše fabrike.

Hajder se priseća donošenja Društvenog dogovora o razvoju turizma 1975.godine, gde je turizam uvršten u prioritete, u odnosu na ostale privredne grane koje su bitne i karakteristične za Vojvodinu.

Prvi put je tada donet Društveni dogovor za razvoj turizma, jer se smatralo da ipak treba pokušati pokrenuti tu granu privređivanja, jer u to vreme Vojvodina je imala izuzetno malo smeštajnih kapaciteta, pa je procenjeno da ako ništa drugo zbog drušvenog razvoja i ostale privrede treba mu dati značaj. Tim dogovorom stvoreni su društveni i politički uslovi da se krene sa razvojem turizma u Vojvodini. Iz opština smo prikupili konkretne programe i krenuli najpre sa banjama koje su već imale neke preduslove, među kojima je prednjačila Banja Kanjiža, a usvojen je tada i razvojni program banje Junaković kod Apatina i banje Vrdnik, gde su se izgradili novi objekti, dok su u Starom Slankamenu i Melencima vršene rekonstrukcije. Uz prirodne potencijale i uslove, tada su stvoreni i finansijski uslovi, tako da su se opštine gde su građeni novi kapaciteti mobilisale da pomognu u izgradnji, objašnjava Hajder.

Opština Kanjiža je tada sredstva od „naftne rente“ namenjena razvoju, usmerila kao učešće za korišćenje kredita, koji su prema rečima Hajdera tada dogovarani s Vojvođanskom bankom, a Izvršno veće Vojvodine je iz budžeta obezbeđivalo beneficiranu kamatu ne samo za razvoj banja nego i svih privrednih subjekata koji su koristili kredite za razvojne projekte.

Polagao sam kamen temeljac za novi banjski kompleks u Kanjiži, na predlog mojih drugova iako su po zaslugama uslove za to imali Mikloš Vajda, Milan Vuković i drugi opštinski funkcioneri koji su se potrudili da dođe do izgradnje. Svi građani Kanjiže i okolnih mesta su se radovali gradnji banje. U to vreme za pet godina izgrađeno je oko 3.500 ležajeva u banjama, hotelima i motelima u Vojvodini, gde je bilo dosta smeštajnih kapaciteta B pa i skoro A kategorije. Vojvodina je pre toga oskudevala u smeštajnim kapacitetima, čak i Novi Sad koji je tada imao  hotele „Putnik“ i stari objekat „Parka“, tako da osim ulaganja u nove kapacitete nije bilo drugog načina da se unaprede ugostiteljstvo i turizam u Vojvodini, s vremenske distance od četiri i po decenije ocenjuje Hajder.

Kada je 1979. izgrađen i otvoren novi deo u kanjiškoj banji jedno vreme moralo se mesecima čekati na red. Posle tog velikog ulaganja u banjski kompleks, što je bila prva faza, kasnije je usledila izgradnja novih hotela privatnika. Hajder smatra da je Kanjiža pogrešila što kada je bilo prilike nije izgradila i otvorene bazene, iako je tada bilo inicijativa da radnici regres za godišnji odmor za godinu dana usmere u izgradnju otvorenih bazena i drugih sadržaja. Predlagano je da za uzvrat Banja Kanjiža njihovim porodicama narednih pet godina omogući besplatno korišćenje bazena, ali to nije prošlo...

Od završetka izgradnje savremenog banjskog centra pre četiri decenije Đorđe Hajder nije boravio u Banji Kanjiža, mada dolazio je službeno, pa je jednom prilikom Izvršno veće Vojvodine ovde zasedalo kada se razmatrao program razvoja turizma u regionu severne Bačke.

Sada sam ovde prvi put zbog lečenja. Sreća u nesreći je da sam video kako se ovde radi i mogu da razuverim ljude koji znaju da kažu „da Kanjiža nije kao što je bila“. Ovo što sam video i što doživljavam, oduševljen sam. Svi zaposleni u banji su sa osmehom i sjajem u očima, a i terapije prijaju i daju rezultate. To potvrđuje da je vredelo ulagati u Banju Kanjiža i uopšte u banje u Vojvodini, smatra Hajder.

Hajder ističe da je Banja Kanjiža uvek prednjačila sa kvalitetom medicinske rehabilitacije i drugih usluga, što je uspela da održi i očekuje da se razvojni zamajac nastavi novim idejama.

Sve što je ranije rađeno bilo je u veštini finansiranja, pa se nadam da će se u razvoju ići dalje, iako je u nekim sredinama dosta toga propušteno da se uradi u ranijem periodu.  Jodna banja u Novom Sadu mogla je postati jedna od najuglednijih naših banja, a park na koji se naslanja mogao je biti drugi centar grada. U vreme kada se gradilo u Kanjiži, Apatinu i Vrdniku sa programom razvoja banja krenuli su Bečej, Senta i još neke opštine sa privlačnim lokalitetima, međutim, oni nisu realizovani. U razvoju turizma u Vojvodini nisu bile u pitanju bile samo banje nego i razvoj lovnog, ribolovačkog, nautičkog i seoskog turizma. Sada svi pričaju o seoskom turizmu, ali on mora imati jake korene iz drugih grana turizma da bi se mogao razvijati. U vreme dok sam se resorno bavio razvojem turizma pokušao sam da „proturim“ idejni projekat za seoski turizam, nažalost u to vreme nije bio aktuelan, ali od tada se mnogo toga promenilo, napominje Hajder.         

Tekst i foto: Milorad Mitrović