Kusturica kroz komediju progovori o najbolnijim temama

“Sećam se tih osamdesetih, imao sam 20 godina i tada su tek počeli da pristižu na festivale filmovi sa Istoka. Bila je to godina kada smo upoznali Emirov rad sa ostvarenjem ''Otac na službenom putu''. Odmah sam pogledao i ''Doli Bel''. Bio je to iznenađujući preokret za nas”, evocira uspomene slavni reditelj.



U vreme pred pad Berlinskog zida stizali su mračni filmovi sa ovih prostora, a kako ističe, Kusturičin rad bio je nasuprot - pun života, neobičnog humora, “komedije bliske italijanskoj”.



“Ta kombinacija tragedije i komedije, sposobnost i moć da tužne i bolne teme kaže na humorističan način učinila je da ga smatramo mladim bogom, bio nam je inspiracija, neko ko nas je ohrabrio da stvaramo“.



Opus Paola Virzija većinom čine komedije, a slaže se da granica između drame i komedije u životu uglavnom ne postoji.



„Mislim da komedija može da bude veoma efektna i ima moć da progovori o najbolnijim temama. Komedija na italijanskom od 50ih govorila je o socijalnim temama u kombinaciji sa društvenim problemima. Zato ne mogu da podelim komediju i dramu, ni u životu ne možete to razdvojiti. U svakom čoveku možete pronaći poseban karakter za svoj film. Evo vaš kamerman na primer, pogledate mu oči, osmeh, vidite da u svojoj komediji nosi svoju dramu. To je život“, kazao je Virci.



Film „Ljudski kapital“ koji je publika Kustendorfa mogla da vidi juče, najmračniji je od svih dosadašnjih ostvarenja, a kako i reditelj svedoči, govori o gorućim temama današnjeg društva.



„Svi živimo u kapitalizmu, u kojem je sve pitanje statusa, bankovnog računa. Ono što sam želeo da kazem filmom je ono što je danas konflikt između socijalnih klasa. Snimao sam ga 2008. godine, kada je bila velika ekonomska kriza. Eksplozija te krize unutar bogatog društva je bila prilika da prikazemo taj momenat. Živimo u svetu globalizacije, koja ima i pozitivnih stvari. To je naša nova realnost”, tvrdi Virzi.



Odrastavši u gradu Livornu u Toskani, u radničkom naselju, bio je svedok teškog žiovota svog naroda, ali i komšija koji su bili izbeglice iz Jugoslavije.



“Živeli su tu Veselinovići, Popovići...Igrao sam fudbal sa tom decom, koja su dolazila iz ovih krajeva. Mi se tada nismo pitali zašto su oni tu. Da li su bežali od Tita, ne znam. Nije nas ni interesovalo. Nije bilo razlika ili getoa. Bili smo prijatelji. Jedini konflikt je bio fudbal. Ali se sećam atmosfere i mirisa koji su dolazili iz kuhinja njihovih majki. Kada sam gledao Kusturičine filmove, osetio sam kao da znam sve to, i kao da znam njega. Prepoznao sam u njegovim filmovima te mirise. Deca pričaju istim jezikom i to treba da naučimo”, zaključuje reditelj.



U svojoj karijeri imao je priliku da radi sa velikim zvezdama poput Donalda Saterlenda i Helen Miren u filmu “Putovanje života”.



“Donald je takav čovek da od kada je pročitao scenario postao je taj lik, tako da od kada smo se prvi put sreli uvek je bio taj karakter, ja nisam upoznao Donalda već Džona Spensera. Potpuno drugog Donalda sam upoznao na premijeri jer je tada već bio u drugom liku. Helen je bila potpuno drugačija. Ona je britanska glumica iz teatra koja pre akcije priča o italijanskoj hrani, vinu i čim se čuje akcija i klapa padne u sekundi postaje lik iz filma”, otkriva Paolo.



Do 18. januara Virci će biti na zadatku da od 21 filma proglasi najbolje koji će osvojiti Zlatno, Srebrno i Bronzano jaje.



Kako kaže, biće mu teško jer nije navikao da bude u ulozi onog ko odlučuje, ali da će se truditi da bude blag, jer su u pitanju “mladi stvaraoci kojima je potrebna podrška više negi ikad”.