Bubnjević: Otapanje permafrosta na Arktiku opasno za planetu

Bubnjević ističe da su raznolike dileme društva, privrede i politike, koje bi se sve mogla sažeti u pitanje "Koliko još vremena imamo", donele razne zanimljive načune rezultate.

"Najviše pažnje treba pokloniti projekcijama o posledicama otapanja permafrosta, večno zaleđenog tla, na Arktiku. I dok se zaleđena voda topi i preti da podigne nivo mora, zaleđena zemlja, odnosno permafrost, u ovoj regiji predstavlja svojevrsni ''poklopac'' ispod koga se nalazi pohranjena ogromna količina ugljen-dioskisa. Ovaj gas, SO2, ključni je činilac u inače prirodnom procesu zagrevanja atmosfere. Bez procesa poznatog kao efekat staklene bašte, atmosfera planete ne bi zadržavala Sunčevu toplotu i bila bi mnogo hladnija", rekao je Bubnjević.

Navodi da je čovek spaljivanjem fosilnih goriva doprineo povećanju SO2 u atmosferu i zbog toga se u posleđnih 150 godina planeta zagrejala za više od jednog stepena.

Kako kaže, ako globalno zagrevanje dovede do otapanja permafrosta i oslobodi dodatne količine SO2, scenario bi mogao biti daleko gori od onog čega se inače plašimo.

"Treba imati u vidu da je i u okeanima rastvorena ogromna količina SO2 koja bi se u slučaju još većeg rasta temperature mogla osloboditi i onda još pojačati zagrevanje. Ne treba širiti strah od katastrofe, ali to bi mogao biti put u jedan nepredvidljiv i apokaliptičan scnario. Zato rast srednje globalne temeprature mora da se zaustavi na dva stepena, a verovatno i na 1,5, o čemu se neprekidno govori, ne samo jer je to najmanja šteta za naše ekonomije, nego jer tamo negde, na dovoljno visokoj temperaturi, vreba totalna, nepopravljiva katastrofa", kaže Bubnjević.

Za njega nema dileme da je prošla godina bitna za problem klimatskih promena jer, kako kaže, na izvestan način označava prekretnicu u načinu na koji se ovaj globalni problem doživljava.

"Taj se prelom ne događa u nauci, gde je sve već dugo jasno, ali ni u međunarodnoj diplomatskoj areni u koju gledamo već decenijama, već doslovno na ulici. Tradicionalni COP, decembarski samit zemalja potpisnica UN konvencije o klimatskim promenama koji je održan u Madridu, nije doneo ništa novo u pogledu obaveza velikih i malih država i po tome se 2019. godina ne može porediti sa 2015. kad je usaglašen Pariski sporazum", kazao je Bubnjević.

Prema njegovim rečima, "klimatski štrajkovi" učenika koji su se širili svetom promenili su javnu percepciju na neočekivan način.

"To nije jednostavan proces kako se možda čini - pokret koga oličava devojčica Greta Turnberg ne uspeva da mobiliše sve slojeve društva...Kritikovan je i debatovan, ali on nesumnjivo najavljuje promenu "političke klime" i budućnost u kojoj se zaustavljanje klimatskih promene neće rešavati novim političkim sporazumima, nego uličnom borbom, što će uticati na politiku, a i na život ljudi, daleko više", ističe Bubnjević.

Dodaje da se prošle godine počelo nazirati kako iza klimatske diplomatije na horizont izlazi klimatska revolucija.

"Mene to podseća na završnicu 19. veka kad se takozvani ''klasni sukob'' smatrao marginalnim fenomenom, kad se vezivao za anarhističke agresivne ispade i kad je malo ko mogao predvideti da će se artikulisati u konkretnu političku silu ili državu, a onda i seriju revolucija, kontrarevolucija i ratova koje će obeležiti 20. vek", kazao je Bubnjević.