Nebojša Babić: Ne treba posustati, nego skupiti hrabrost

Tako je svom repertoaru pridodao i impresivnu ulogu ovog karaktera punog mračnih sila i kompleksne prirode, koja zahteva i suptilnije glumačko umeće, i impozantan glas. Kao da ta uloga najavljuje i novu fazu Babićeve karijere na sceni SNP-a, čiji je solista Opere od 2012, i gde ga očekuju još neke nove uloge u njegovom repertoaru, na kojem je, pored baritonskih, sve više i bas - baritonskih uloga.            

Sad kad se sve malo sleglo, da li osećate neku razliku u odnosu na prvo izvođenje “Fausta”, mada je možda i rano za poređenje, posle svega tri predstave?

– Moram da kažem da je za svaku ulogu potrebno neko vreme, i da se ona slegne, i da se lik prihvati, obuhvati, da se razradi, tako da mislim da sam u startu uradio ogroman posao. Naravno, ima mesta koja će se sleći, koja će možda biti i bolja. Ali, definitivno sam ovaj lik uradio iz jednog daha, što se kaže, što je vrlo retko da pevač uradi. Meni je zaista legao taj lik. Volim da kažem da sam u ovom liku upotrebio sve što sam do sada “ispekao”, čitav zanat. Mislim da sam u liku Mefista objedinio celokupno ono što sam radio do sada. 

Da li je ovo jedan od vaših prvih susreta sa francuskom operom, i pevanjem na francuskom jeziku?

– Nije, ja sam učio francuski jezik u osnovnoj i srednjoj školi, u gimnaziji. Mogu slobodno da kažem da sam imao vrlo malo rada što se tiče lektorisanja. Ja volim francuski jezik i volim francusku operu, generalno, pevao sam i u operi “Karmen”, tako da ovo nije prva takva uloga. 

Ima, naravno, uloga koje pevate i u Beogradu i u Novom Sadu, ali repertoar vam je ipak bogatiji, jer pevate u dve operske kuće. Imate više prilike za to, za razliku od nekih drugih operskih pevača, jer ipak je malo predstava na repertoaru samo jedne kuće?

–  Generalno je malo predstava. Ja sam govorio uvek, kao savet mlađima: Uzmite neku ulogu koju niko neće, i od nje napravite senzaciju. Postoji floskula da ne postoje dobre ili loše, odnosno male ili velike uloge, nego da postoje samo dobre ili loše otpevane uloge. Međutim, kada to primenite na princip koji pominjem, a to je da se ipak uzme uloga koju niko neće, i da se od nje napravi senzacija, onda tako i dolazite do nekih uloga, a i do toga da ste neophodni u nekim predstavama. Iz toga širite svoj repertoar, i samim tim imate iza sebe urađeno mnogo uloga. Ja sam prihvatao sve što je za moj glas, ponekad i velike zalogaje. Moram priznati, pre dvanaest godina sam u operi “Moć sudbine” pevao ulogu fra Melitonea, koja je tada za mene bila teška, jer ima dosta visokih tonova i fraza. Obe njegove arije su sa horom, što je jako zahtevno, kao i prva arija u “Faustu”. Moram reći da je to tada bilo rano, međutim, evo, pre neke četiri godine, “Moć sudbine” je išla ponovo, i tad je “legla”. I, opet, niko to nije hteo da radi osim mene, pa sam tako jedini Melitone, onda sam jedini Don Manjifiko u “Pepeljugi”, jedini Bartolo u “Seviljskom berberinu” već deceniju i nešto, i jedini Figaro u “Figarovoj ženidbi” u Beogradu. 

Neko od poznatih umetnika, možda baš Ruđero Rajmondi, govorio je da ne treba pevati sto uloga, nego treba biti dobar u tri, ili pet...

– Drago mi je da ste pomenuli i gospodina Rajmondija, kod koga sam bio 2014. na master klasu, u Nansiju u Francuskoj, i jako se lepo proveo, dosta od njega naučio nekih caka, i fraza, što je jako dobro. Tada sam bio jedini u karijeri, svi ostali su bili studenti, međutim on je najviše voleo nekako sa mnom da radi, valjda zbog toga što sam već tada imao dosta gotovih uloga koje je on već pevao. I on je onda bukvalno radio sa mnom kao sa svojim kolegom, kao da se znamo sto godina, za razliku od ostalih učesnika, prema kojima je bio baš kao pravi profa. Tu jeste u pravu, imate pet uloga za koje ste i prvi i najbolji i to treba držati, naravno, ali treba i širiti repertoar, prosto kada vas pozovu negde, morate znati još uloga. 

Ima jedna Verdijeva uloga, koja može biti efektna kada je otpevaju dobri pevači, a to je uloga Feranda u “Trubaduru”.  Pa što možda ne bi nekada otpevali i tu ulogu? Možda publika poželi da vas čuje i u toj ulozi?

– Jeste, to je basovska uloga efektna, slažem, pa, što da ne, ako neko ponudi. Moram da pomenem da, kada je Plasido Domingo u Pečuju 2017. pevao Žermona, a Marina Rebeka Violetu, ja sam pevao ulogu Barona Dufola u “Travijati”. Poslao sam im snimak, jer su tražili da čuju moje pevanje, i ja sam im poslao ariju “Te Deum” iz “Toske”, u kojoj pevam ulogu Barona Skarpije. Stigao je odgovor da sam prekvalifikovan za ulogu Barona Dufola u “Travijati”, a ja sam rekao da se ne brinu, da sam to već pevao, da tu ulogu imam spremnu, tako da sam ja tu ulogu prihvatio. Naravno da bih tako prihvatio i Feranda da pevam u nekoj užasno jakoj podeli, jer to onda donosi i nove uloge i nove šanse za nas. 

Imali ste priliku da pevate u inostranstvu, bili na master klasu, pevali u Rusiji, a imali ste u planu ponovo Pečuj?

– Jeste, zvali su me pre godinu dana da nastupim u Rosinijevom “Stabat mater” i na kraju se predomislili. To je takođe trebalo da bude pod okriljem Dominga, jer to je festival “Domingo stars”. Pozvan sam kao solista da nastupim u Rosinijevom “Stabat mater”, međutim u poslednjem trenutku su promenili čitav projekat, preinačili u neki drugi naslov, i onda je ta stvar otpala.

Međutim, prošlog leta sam, što je interesantno, nastupao u Taormini. Maestro Đanluka Marčano, koji je kod nas bio šef dirigent, pozvao me je da spasim predstavu “Toska”, jer je njihov poznati italijanski bariton otkazao. Hitno sam otišao u Taorminu, otpevao u punom antičkom teatru “Tosku”, i kritike su bile sjajne. Bili su aplauzi, povici bravo, i skandiranje, osećao sam se fenomenalno i imao potvrdu da je moj Baron Skarpija odličan, i to u Skarpijinoj matičnoj zemlji Italiji. Mogu reći da je jedna od najlepših rečenica u italijanskim novinama bila da je zamena ponekad bolja od originala.

Da li je potreban entuzijazam, ili želja, da se čovek upušta u to da i napolju nastupa, da ga zovu?

– Imam nekoliko stvari na to da kažem. Prva i važna je, to svima govorim, mlađima kada držim neke kurseve ili časove, da tih pet minuta na sceni, koje imaš da nešto otpevaš, to je tvojih pet minuta. Niko ne može da kaže da se to nije desilo, da obriše gumicom, već je na tebi da daš sto odsto u tom trenutku. Nakon toga, nemaš za čime da žališ, jer si u tom trenutku dao svojih sto odsto. Druga priča je otići napolje, izgubiti entuzijazam. Pa, izgubi se entuzijazam vremenom ovde, jer, eto, bože moj, ne može biti mlad čovek zaposlen za stalno, treba da se oslobodi neko mesto, pa da li je potreban baš on, ili neki drugi kolega ili koleginica. Onda se tu dese neke pravde ili nepravde, i oni posustaju. Međutim, ne treba posustati, treba skupiti hrabrost, a treba skupiti i novac, što je opet teško. Skupiti hrabrost je jedna priča, a skupiti novac je druga. Ta dva kada se poklope, onda se može otići negde napolju na audiciju.

U kojim ulogama vidite sebe u budućnosti, šta bi trebalo uraditi?

– Ja sam otpevao dosta uloga, ali postoji mnogo opera i uloga koje bi mogle da se urade. Nisam o tome razmišljao, nemam neku posebnu želju. Recimo, voleo bih neku rusku operu, kao “Kneza Igora”, “Borisa Godunova”, “Onjegina”, pa da ne budemo skroz ruski orijentisani, voleo bih jednog dana možda čak i “Nabuka”. Voleo bih da više izvodimo Donicetija, ima mnogo njegovih prelepih opera u kojima bih voleo da pevam.

To je već pravi belkanto. Jedan ste od retkih pevača kod nas koji u repertoaru ima od belkanto i uloga sa rosinijevskim koloraturama, do sasvim drugačijih Barona Skarpije i Mefista?

– Morate biti svestran pevač, to su upravo oni izazovi koje sam postavio sebi. Zašto bih se ograničavao samo na Verdija? Mi na Balkanu mislim da patimo previše od Verdija, imamo neki verdijaditis, kako bih ga nazvao. Nema potrebe, ima toliko prelepih Rosinijevih opera, Donicetijevih, Pučinijevih, evo, sad spremam njegovu operu “Manon Lesko” u Beogradu, koja kod nas retko ide u Srbiji. Pevam u “Boemima”, u “Madam Baterflaj”, “Toski”. Zašto sebe ograničavati, ako ste već ispekli taj pevački zanat, i ako shvatate da možete? Zašto biste se ograničavali i rekli: Ja sam samo Verdi pevač. Neme potrebe, jer što više pevate Rosinija, glas je sve oštriji, što više pevate Mocarta, imate sve više daha. Ja sam i u “Don Đovaniju” pevao Mazeta i Komendatorea, sad ću možda uzeti da radim i Leporela. Zašto sebe ograničavati na jednog ili dva kompozitora? Nema potrebe.

N. Pejčić

– Srpsko narodno pozorište je moje matično pozorište, gde sam dobio priliku da radim za stalno, prvi oput u svojoj karijeri – ističe Babić. – Međutim, zadržao sam sve uloge i u Narodnom pozorištu u Beogradu, koje igram, i ne tako retko desi se da u istom danu imam probu u SNP-u pre podne, a uveče predstavu u Narodnom pozorištu u Beogradu, naravno potpuno drugačijeg karaktera. Desi se da pre podne imam “Tosku”, a uveče “Seviljskog berberina” u Beogradu. To je veliki izazov, bude vrlo interesantno.