Vek od rođenja kompozitora i muzičkog pedagoga Nikole Petina

„Veran osnovnim načelima svog ličnog stila i izraza, pretežno melodičar i liričar, sa sklonošću ka polifonim tokovima, Nikola Petin gradi svoj muzički jezik na osnovu slobodno tretirane tonalonosti i politonalonosti, sa živim i zanimljivim modulacionim tokovima, tematičnosti i zaobljenosti forme, izgrađene zrelom i inventivnom stvaralačkom tehnikom, koja se oslanja na tradiciju shvaćenu kreativno, a ne normativno”, zapisaće svojevremeno dr Dušan Plavša opisujući delo jednog od najistaknutijih savremenih muzičkih stvaralaca i pedagoga, dugogodišnjeg profesora novosadske MŠ „Isidor Bajić” a potom i Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Nikola Petin rođen je 19. decembra 1919. godine u Krasnodaru, varoši u negdašnjem SSSR-u. Njegov otac Nikolaj Ksenofontovič, učitelj i oficir, povešće 1922. porodicu u Jugoslaviju. Po završetku gimnazije u Beloj Crkvi (1937), Nikola Petin upisuje istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, da bi 1940. počeo da studira i kompoziciju i dirigovanje na Muzičkoj akademiji, gde će mu nastavnici, među ostalim, bili Miloje Milojević i Josip Slovenski. Rat je na neko vreme prekinuo Petinove studije, tako da je diplomirao 1948. i nakon kratkotrajnog boravka u Sarajevu, već 1949. postaje profesor teoretskih predmeta u srednjoj muzičkoj školi „Isidor Bajić” u Novom Sadu. Na novoosnovanoj Akademije umetnosti, gde će predavati harmoniju i kontrapunkt, izabran je 1975. za vanrednog, a pet godina kasnije i za redovnog profesora.

Paralelno sa pedagoškim radom tekla je i njegova kompozitorska aktivnost. Unutar oko sedamdeset opusa ističu se četiri simfonije Klasična, Brevis, Barokna i Folklorna, zatim velika poema za simfonijski orkestar i mešoviti hor „Trnava 1941”, kao i Tri simfonijska portreta (Hamlet, Ofelija i Polonije) delo prvi put izvedeno 16. marta 1953 na koncertu Novosadske filharmonije pod upravom Lazara Bute. Autor je i nekoliko kantata, više klavirskih kompozicija, Koncerta za gudački orkestar op. 56, Barokne svite za obou, engleski rog, fagot i gudački orkestar, Balade za fagot i klavir, te dva vokalno-instrumentalna cilusa „Čovek i breg” i „Sunce u krugu”. Napisao je i ciklusa pesama „Za decu i o deci”, a bavio se i scenskom muzikom, pa je tako, recimo, potpisao muziku za radio-adaptaciju „Otkrića” Dobrice Ćosića.  

„Težeći za subjektivnim izrazom, Nikola Petin u većim delima katkad poseže za - određenom ili samo nagoveštenom - programskom sadržajnošću. Pošavši od poznoromantičnog stila, on je evoluirao ka savremenijim harmonskim koncepcijama”, navodi o Petinovom delu Vlastimir Peričić. Osim kao kompozitor i pedagog, Nikola Petin je ostavio traga i na polju publicistike i muzičke kritike, pišući najpre za „Slobodnu Vojvodinu”, potom „Dnevnik”, kao i za Radio Novi Sad i „Pozorište”. Dobitnik je niza priznanja za svoje stvaralaštvo, poput Nagrade Jugoslovenske radio-televizije i dve nagrade „Josif Marinković” (1971 i 1974), 1977. godine uručena mu je Oktobarska nagrada grada Novog Sada, a 1990. dobio je medalju „Albert Ajnštajn” Međunarodne akademske fondacije iz SAD, koja mu je dodelila i počasni doktotrat.

Umro je u Novom Sadu 23. septembra 2004.

        M. Stajić