Trkačima Reciklažnog maratona ni vreme ne može ništa

Gusta magla i hladno vreme ni ove godine nisu sprečili energične trkače da otrče polumaraton od 21,1 kilometra ili maraton od 42,2.

Osim ideje organizatora da maraton bude opuštenog karaktera da bi se trkači družili, sabirali utiske protekle godine i pravili planove za narednu sezonu, ovim maratonom Klub ARK „Fruška gora” proslavio je i 11. rođendan.

Nenad Jovanović, Aleksandar Vukmirović i Aleksandar Pavlović su članovi tog Kluba, a ujedno i organizatori ovogodišnjeg Reciklažnog maratona. Jovanović je naveo da su, osim trkača iz cele Srbije, bili prisutni i gosti iz Hrvatske, Slovenije i Švajcarske, a promena staze je jedina razlika u odnosu na prethodne maratone. Aleksandar Vukmirović je istakao da je njihov klub, posle Novosadskog maratona, prvi klub u Novom Sadu  koji tradicionalno organizuje neku trku.

– Krenuli smo s Noćnim maratonom, a ovaj, Reciklažni maraton, došao je kao posledica tog jer je dosta stvari, materijala i brojeva ostajalo posle te trke te smo gledali da iskoristimo to na ovaj način – objasnio je Vukmirović. – Trka je primamljiva za sve trkače koji redovno treniraju tokom cele godine. Specifična je po tome što se nikad ne zna kakvi će vremenski uslovi biti jer se održava u decembru. Ovog puta bila je magla, prošle godine su bili kiša i vetar, a nekad je bio i sneg. Ljudi koji redovno trče, ne prave neku veliku razliku u vremenu, čak im to i prija.

Među spremnim trkačima našla se grupa osmoro nasmejanih koji su samo zbog Reciklažnog maratona došli iz Osijeka. Jedna od njih, Antonija Barišić Lasović, otkrila je da su prvi put na Reciklažnom maratonu te da su odabrali kraću rutu od 21,1 kilometar.

– Uvek pratimo kakvih dešavanja ima u regionu i onda nam se ovo učinilo zgodnim pa smo došli – kazala je Antonija, i dodala da je poslednji put u Novom Sadu bila 1984. godine s osnovnom školom. – Morala bih obići Novi Sad da bih znala da li se nešto promenilo, ali za sada je sve sjajno. Vreme za trku je takođe sjajno, jedino nas  magla sprečava  da vidimo Dunav.

Tekst i foto: K. Ivković Ivandekić