Novosađanin od tenisera postao najmlađi ajron men Srbije

Zahtevan je taj triatlon, gde se izdržljivost iskazuje u plivanju, vožnji bicikla i trčanju – te je za četiri decenije samo 103 učesnika iz Srbije stiglo na cilj.

U avanturu čeličenja Roganović se upustio kad se okanuo tenisa, kojim se bavio deset godina i dospeo na seniorsku ATP listu dubl-igrača.

– Išlo je dobro, ali ne i za svetski nivo, pa sam s 19 godina istrčao prvi maraton i saznao za takmičenje „ajron mena”, koja su mi tad delovala nerealno – priznaje Roganović. – No, postoji poludistanca i uz četiri meseca pripreme, uspeo da u prvoj proveri 2017. sve prođem za sedam sati. Spremao me naš najuspešniji „ajron men” Vladimir Savić iz Pančeva i trener Novosađanin Milan Vukadinović. A, kažu da ko uspe pola, može i celo, pa sam se posvetio priprema i dao sebi rok dve godine da cilj ostvarim baš 2019.

Za nastup u Kopenhagenu se spremao gotovo godinu, nedeljno je iz svake discipline radio po dva treninga, samo dan se odmarao, da bi mogao u cugu preplivati 3,8 kilometara, voziti bicikl 180 i istrčati maraton od 42!

Taj triatlon utemeljen je 1978. u Vaikikiju, nadomak Honolulua, s 15 ljudi, koji su pre trke dobili tri lista papira s pravilima, a na poslednjoj je pisalo: „Plivaj 2,4 milje! Vozi bicikl 112! Trči 26,2! Hvali se do kraja života!” Sad je svetsko prvenstvo svake godine na Havajima, a Stefan planira da tamo ode, ali u zrelijim godinama.

– Tim sportom bave se uglavnom ljudi između 30 i 40 godina, kad su i najizdržljiviji. Meni je, kad sam krenuo, motiv bio da takmičenje završim u kategoriji za najmlađe od 18 do 24 godine. Po evidenciji, svake godine „ajron men” trku završi desetak ljudi iz Srbije jer joj je porasla popularnost, i svi su stariji od mene, formirani u svakom pogledu. Ponosan sam na to što sam trku završio kao najmlađi iz Srbije. Mnogi kažu da u ovim godinama treba taj napor izdržati i fizički i finansijski, pa mi je to bilo dodatni motiv.

Širom sveta u „ajron men” trkama bude 3.000 učesnika, koji se dugo pripremaju, a bilo je 80 u kategoriji najmlađih, manje od tri odsto.

– Adrenalin je poseban na startu, kad u sedam ujutro s gomilom ljudi uskačete u hladnu vodu temperature 18 stepeni u gumenom odelu – priča Roganović. – U Kopenhagenu i mirnoj vodi zaliva Severnog mora deonicu sam isplivao za sat i 39 minuta. Pauza traje tek da se navuče biciklistička oprema i – ko kad stigne. Profesionalcima treba tri minuta, meni je trebalo desetak. Na početku se vozi ulicama grada pa izađe na auto-put, a meni su bila najzanimljivija dva kruga od po 90 km oko Kopenhagena, uz more. Treba biti oprezan – jer mnogi jure – da vas neko ne sruši ili sami nekog ne oborite. Ostvario sam prosečnu brzinu od 27,5 km, pa sam za šest i po sati završio tu turu. Uz više iskustva i bolji bicikl, mogao sam i brže, ali finiš je bio po kiši i nevremenu. Imate uz sebe samo dve flašice vode i u džepićima nešto da se pojede, a vrlo je bitna dinamika unosa tečnosti i hrane jer je za trku potrebno mnogo više kalorija nego uobičajeno.

Nakon okretanja pedala 180 km, opet presvlačenje u trkačku opremu, a na startu maratona baš je udario pljusak, ledena kiša, koja je dodatno rashladila prestonicu Danske, gde je hladnjikavo i leti.

– Posle nešto više od osam sati plivanja i vožnje biciklom, nije lako istrčati maraton. Poseban doživljaj je što vas širom grada bodri više od sto hiljada navijača. Maraton sam istrčao za četiri sata i 40 minuta, a ukupno za sve tri discipline postigao sam vreme od 13 sati i 26 minuta, što je uveliko ispod postavljenog limita od 17 sati. Ako dođete sekund posle ponoći, džaba sav trud – uverava Roganović.

Granice ljudske izdržljvosti i upornosti su sve veće pa su dvojica seniora od 70 godina prošla sve discipline u zadatom vremenu, ali mahom učesnici imaju oko 30 godina i ulažu mnogo vremena, truda i novca!

– Kad se prolazi kroz cilj, komentator s razglasa oglasi da ste ajron men. Neponovljiv osećaj posle napornog dana, da ste dokazali šta sve možete! Jer, najpre se takmičite sa sobom pa tek onda s drugima. Svi su, inače, veoma solidarni jer zbog kvarova na biciklu, rivali stanu da pomognu i sačekaju, a kad se neko povredi, priskaču u pomoć. Pre svega dobra volja i solidarnost. Srećom, nisam u Kopenhagenu imao problema s biciklom, ali desi se gumi-defekt, neko bude nehotice oboren, ali ima gužve i guranja već na startu na plivanju, pa treba strpljenja. Bez dovoljno volje, niko vas na toliki napor neće naterati – objašnjava Roganović.

Među najmlađim „čeličnim” završio je među 60 najboljih, ali veruje da će za koju godina, kad sazri, trku završavati bar dva i po sata brže.

– Ovog puta nisu mi cilj bili vreme i rezultat, već da završim trku i budem najmlađi učesnik iz Srbije i motivišem druge mlade. Možda sam mogao rizikovati da stignem pola sata brže, ali i da ne stignem do cilja. Ovim ekstremnim sportom sigurno se neće baviti mnogi, ali mislim da sam doprineo da bude popularniji – kaže Roganović.

Milorad Mitrović