NININE MUSTRE: Prestrojavanje

Kao što se promene vremenski uslovi, promenim se i ja, barem u nekim detaljima, a nekada to bude i značajnije. Ne promenim samo boju kose ili oblačim više cvetnih dezena u proleće, a na jesen više zemljanih boja, bude tu uvek nekih dubljih, unutrašnjih promena. Ih, kada bih izračunala koliko sam takvih smena doživela do sada, pitanje je koliko sam ja uopšte ona ja, od pre nekoliko godina. Malo toga je ostalo isto.

Ipak, postoji neki deo mene koji je nepromenjiv. Valjda je to neka moja suština, usudila bih se reći da je to duša. Ona nema mnogo veze sa telom ili sa mislima, ili sa emocijama. Duša sve to samo oblači i svlači po potrebi, kao neke haljine. Imam osećaj da se celoga života mic po mic, ja u stvari prilagođavam svojoj duši i otkrivam malo po malo ispod nagomilanih slojeva uverenja, naučenih ponašanja, pročitanih saveta ili iskopiranih načina razmišljanja, šta je i kakva je ta moja duša. Šta je to što je istinski raduje? Koje su to moje aktivnosti toliko bliske mojoj duši da mi srce razigrano treperi dok sam u njima? Potpuno sam uverena da je to radosno treperenje u srcu, znak kojom mi moja duša govori da je radosna i da sam upravo na onom putu koji mi je njome (mojom dušom) zacrtan. Primećujem sve češća prestrojavanja i podešavanja svojih ponašanja, čak i van vremenskih sezona. Neka se moja ponašanja suštinski menjaju, i za sve one ljude kojima su baš ta ponašanja bila moj odraz, ja postajem neobična, daleka, promenjena. Ostaju negde van mog radijusa kretanja, razmišljanja ili poslovanja. One priče bez smisla, tek da se nešto priča, ne želim više da podržavam. Čim osetim pad energije, a telo mi to jasno pokaže kroz neku tihu nervozu, osećaj slabosti koji uvek prvo krene od neraspoloženja, odmah potražim način da nelagodu prekinem i da se nečemu drugome okrenem. Nekada pokušaj da se promeni tema nije uspešan, i tada jednostavno prekinem razgovor i vratim se nekim svojim aktivnostima. Sagovornici reaguju na dva načina: uvrede se, ili ni ne primete da nisam više sa njima, nego lagano i dalje govoreći traže sledećeg sagovornika i ka njemu usmeravaju svoju pažnju. Ranije mi je bilo vrlo neprijatno da na tako otvoren način čuvam svoje pravo da idem putem sopstvene duše, a ne putem ispunjavanja tuđih potreba za energijom. Ali nakon što sam nebrojeno mnogo puta uvidela koliko je bolnije što mi duša pati, nego što će ego da mi negoduje zbog toga šta će neko misliti o meni, moj izbor ponašanja uvek je na strani onog koji prija duši.

Zato me ne čudi ovo prestrojavanje na svim nivoima života. Odlaze navike, odlaze neka ponašanja, odlaze neke stare cipele i neki, nekada dragi ljudi. Ostaju oni sa kojima je dovoljno ponekad da se vidim ili čujem i da taj jedan razgovor osvetli ceo tmurni, jesenji dan. Svesnost vežbam dubokim, svesnim disanjem, primećujući jednostavno kako dah ulazi i izlazi kroz nos, a onda lakše primećujem i mnogo suptilnije stvari oko sebe. Tada osetim i da mi se duša raduje, jer prestrojavanje je zbog nje, od koje nema ništa važnije.