Studirali u Srbiji i ostali vezani za našu zemlju

Džao Peng, koji ima i srpsko ime Miloš, bio je domaćin grupi srpskih novinara u Pekingu, zajedno sa kolegom Fu Jihengom, takođe nekadašnjim beogradskim studentom, kaže da bi voleo bar još jednom da bude dopisnik iz Srbije, da bi voleo i da mu deca rastu u Srbiji, da "otkriju tu lepu zemlju za koju sam ostao i emotivno i profesionalno vezan, da upoznaju mentalitet ljudi koji su meni postali tako bliski".

Priča, uz osmeh, da je srpsko ime dobio u Beogradu, po čuvenom srpskom junaku Milošu Obiliću, a Fu Jingu su nadenuli ime Stevan, po Sinđeliću, dodaje uz osmeh.

Prva saznanja o Srbiji i tadašnjoj SR Jugoslaviji Džao je stekao preko fudbala:

Imao sam 16 godina kada je vaša reprezentacija igrala na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, 1998. godine i bio sam zadivljen igrom velikih majstora Predraga Mijatovića, Save Miloševića, Piksija. U našoj ligi već su bili vaši veliki treneri Slobodan Santrač i Ilija Petković, nabraja imena fudbalskih veličina, na naše čuđenje.

Nažalost, kaže, naredne godine NATO je bombardovao SR Jugoslaviju i Srbiju i u tim tragičnim događajima poginulo je i troje kineskih novinara.

Ovde u Pekingu mnogo se izveštavalo o tome. To je ostavilo veoma jak utisak na mene. Kada mi je sa 18 godina postavljen izbor - da mogu da studiram arapski, poljski ili srpski - nisam imao dileme, objašnjava on.

U Pekingu je, kaže, studirao srpski jezik i književnost od 2000. do 2002. godine, a onda je treću godinu fakulteta, kroz razmenu studenata između Srbije i Kine, završio na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Posle sam se zaposlio u Kineskom međunarodnom radiju, redakciji na srpskom jeziku. Od tada je moj posao čvrsto vezan za Srbiju, bivšu Jugoslaviju i Zapadni Balkan. Trudio sam se i kao student i kao zaposleni, da budem među najboljima, ono čemu sam težio i što je za mene bila čast, dogodilo mi se 2013. godine, kada sam postao dopisnik iz Beograda i tamo radio 2,5 godine", ispričao je Miloš za Tanjug, u Pekingu.

On se priseća da je, bez obzira na dve godine studiranja u Kini, u Beograd došao sa skromnim znanjem srpskog i da mu je veliki problem bila komunikacija sa ljudima. Zato se, u početku, u Studentskom domu "Rifat Burdžević" gde je stanovao najviše družio sa ostalim stranim studentima iz Azije - Japana i Koreje.

Moram da priznam da nisam baš redovno išao na predavanja u Beogradu. Učio sam na ulicama, u druženju sa drugim ljudima i postepeno poboljšavao svoju komunikaciju na srpskom. Tada sam mogao da zaista osetim emocije ljudi u Srbiji prema nama iz Kine. Upravo to i doživljavam kao sličnost između kineskog i srpskog naroda. Mi smo ljubazni, kao i vi, priča Miloš uz osmeh.

Posle deset godina novinarskog rada u Kini, vratio se u Beograd, kao dopisnik Kineskog međunarodnog radija:

Nije me brinuo posao. Znao sam da već dobro poznajem zemlju, društvo, ljude. Uživao sam i u životu i na poslu, kaže Miloš.

Među mladima svi znaju za Novaka Đokovića, a među starijima je to čuveni Valter, odnosno Bata Živojinović. Njega se još sećaju i moj deda, otac, stric, cela familija. Tako i svi mladi danas, čak i ako ne prate sport, znaju za Novaka Đokovića, a oni koji su upućeni znaju i da je Srbija uspešna u košarci, odbojci, vaterpolu... Zahvaljujući meni, makar moji prijatelji, bližnji i oni koji rade sa mnom, upoznali su se sa Srbijom i žele da saznaju šta je Srbija, kakav je život tamo, kakvi su običaji i kultura. Ukinute su vize i sve više Kineza ide u Srbiju turistički, čak i jedan moj prijatelj se bavi time. To su minijature, ali koje mogu na neki način i da prikažu celokupnu sliku, zaključuje Džao Peng (Miloš).

Fu Jiheng, zvani Stevan, takođe radi u Kineskom međunarodnom radiju, u redakciji na srpskom jeziku, a u Beogradu je studirao 2012. godine. O Srbiji je slušao od oca koji, prema njegovim rečima, mnogo voli filmove iz Srbije i bivše Jugoslavije, a najviše, naravno, "Valter brani Sarajevo" i "Most", u kojima je glavne uloge tumačio Velimir Bata Živojinović.

Ljudi u Srbiji su veoma gostoljubivi, družio sam se sa Srbima i sa studentima iz inostranstva. Život u Srbiji je opušteniji i bilo mi je mnogo lakše nego prve dve godine studiranja u Pekingu. U Beogradu nismo imali mnogo časova i mogao sam da razgovaram sa ljudima na srpskom, što je odlicno za uvežbavanje jezika, priča Stevan.

Kaže i da je tokom boravka u Srbiji puno putovao.

Odlazio sam u Novi Sad, Suboticu, Čačak, na Kopaonik. Srbija je veoma lepa, a Srbi su se rado družili sa mnom, imam i sad mnogo prijatelja u Beogradu. U Srbiji ljudi više vole da se viđaju napolju, nije kao u Kini, gde uglavnom komuniciramo preko interneta. U Srbiji mi se svidelo to što se ljudi puno druže i razgovaraju, kaže Stevan.

Kada se 2013. vratio u Kinu i završio još jednu godinu studiranja, kaže, želeo je da radi nešto što je u vezi sa srpskim jezikom, ali nije želeo dato bude u Ministarstvu spoljnih poslova.

To je posao koji zahteva jednu vrstu strogosti u ponašanju, a ja sam malo slobodnijeg duha. Tako sam odlučio da se oprobam u Kineskom međunarodnom radiju, programu na srpskom. Išao sam na praksu dva meseca, položio ispit i počeo da radim kao novinar, pišem o Kini, na srpskom jeziku, priča uz stalni osmeh Stevan.

Novinarstvo mu se, kaže, mnogo dopalo, odgovora njegovoj prirodi. Omogućilo mu je, priča, da putuje po svetu i Kini, da se druži s ljudima, da otkrije i prenese mnoge zanimljive priče.

Volim ovaj posao. Često sam u kontaktu sa Srbima, budem domaćin delegacijama iz vaše zemlje, prevodiim, preuzmem ulogu vodiča. To mi mnogo znači. Moj posao mi omogućava da ostanem u kontaktu sa Srbima, Srbijom i srpskim jezikom. Želim da dođem u Srbiju bar još jednom, ali ne da radim, nego turistički, da uživam i družim se sa prijateljima. Sad je lakše, ne treba nam viza, deli svoje želje sa nama Fu Jiheng, odnosno Stevan.