Lazar Kuzmanov, arhitekta: Još uvek nisam odigrao svog Hamleta

Kuzmanov je jedan je od najistaknutijih predstavnika savremene novosadske arhitektonske scene, čija se dela, nastala proteklih dvadesetak godina, odlikuju smelim oblikovnim pristupom, elegantnim kompozicionom rešenjima i predanom radu na detaljima. Uvođenjem pročišćenih likovnih elemenata složenih u prostudirane višebojne celine, Kuzmanov je  arhitekturu vratio u jednu od njene tri osnovne komponente – u umetnost.

Vladimir Mitrović, kustos izložbe u MSUV, na kojoj je bilo predstavljeno više od trideset izvedenih dela Lazara Kuzmanova koja su obeležila savremenu arhitekturu Novog Sada, kao i veći broj projekata i konkursnih radova, svojevremeno je u svojoj knjizi „Iz istorije kulture i arhitekture” zapisao da “svaka generacija ima svoju arhitekturu”. Stoga smo razgovor sa laureatom Nagrade “Đorđe Tabaković”, najvišeg strukovnog priznanje koje dodeljuje DaNS, i počeli pitanjem koja su to obeležja arhitekture današnje generacije?

– Teško je govoriti o generacijskoj arhitekturi – kaže Kuzmanov za „Dnevnik”. – Ja sam imao sreću da sarađujem i sa starijim i sa mlađim arhitektama od mene i dobro smo se arhitektonski slagali, kao što sam, uostalom, stvarao i dobre objekte sa kolegama koji su mi generacijski bliži. Najbitnija je ideja i energija da se u timskom radu iznedri nešto što bi moglo da bude autorski stav. Arhitektura pre ima obeležje perioda u kom se stvara i, recimo, društveno-kulturološkog okruženja, koje daje kontekst za idejnu kreaciju koja može biti karakteristična i pre svega prepoznatljiva kao deo generacijskog izražavanja. Inače, kada pričamo o generaciji, počeo sam da stvaram dobru arhitekturu tek kad sam se povezao generacijski sa investitorima koji su u meni mogli da prepoznaju nekog u koga imaju poverenja. Tu je taj generacijski i drugarski odnos mogao da se kruniše dobrom saradnjom, koja je rezultirala kvalitetom izvedenih objekata.

Ispunjava li arhitektu završeni projekat, makar on zanavek ostao i u fioci? Ili istinsko zadovoljstvo autorstvom ipak dolazi tek kada projekat bude i opredmećen?

– Arhitektu ispunjava stvaranje, odnosno pretvaranje ideje koja se nekako začinje u glavi i prenosi u projekat. Taj proces nije nimalo lak i jednostavan i potrebno je puno rada da bi se došlo do nivoa da je projekat spreman da ide na gradilište. Tek tada predstoji borba da se arhitektonska zamisao oživi u obliku završenog objekta. Na tom putu od ideje do gotovog objekta, arhitekta nije sam. Puno saradnika u toku samog projektovanja, stručnih ljudi i neimara tokom izvođenja i investitor koji želi da uloži svoj novac da bi zgrada izgledala baš onako kako je arhitekta zamislio. Tek na kraju tog procesa, kada prođem ulicom gde mi se nalazi završen objekat, ja osećam istinsko zadovoljstvo. To je prava smisao naše profesije - da možemo da materijalizujemo ideju - i to nas nekako vuče da radimo uvek iznova i da stvaramo. Za onim projektima koji su ostali samo na nivou ideje ili u koricama projekta i koji nisu nikad izvedeni, ostaje žal i osećaj propuštene šanse. Ali sve je to deo jedne divne arhitektonske profesije.

Da li Vam se dešavalo da Vašem projektu investitor da „svoj“ pečat, menjajući po vlastitom nahođenju izgled objekta – recimo, boju fasade i slično?

– Često čujemo da je trenutno u praksi dominantan investitorski urbanizam, pa samim tim i arhitektura. Slažem se s tim, iako ja kada projektujem, smatram da je najbitniji moj odnos prema klijentu, koji mi naručuje projekat, pa tek onda lični arhitektonski stav. To je veoma logičan pristup, jer da nema klijenta koji hoće da uloži novac u moju ideju, ni od nje ne bi bilo ništa. I svakako ta ravnoteža u odnosu između mene i investitora mora biti jasna. Na taj način uspevam da zaštitim svoj lični arhitektonski stav. Naravno, dešava se da investitor tokom gradnje “prilagođava” moj projekat sopstvenoj ideji. Nekad je to možda opravdano, a nekada i samo hir. Nisam srećan zbog toga, ali pokušavam kroz praćenje izvođenja da, ako je baš nešto i potrebno promeniti, to bude deo zajedničkog dogovora. Čak i moji najbolji objekti nisu sto posto izvedeni kako sam zamislio. Ali ono što je karakteristično za mene i verovatno povezano s mojim karakterom, jeste to da se borim do kraja za svaku svoju ideju i onda to utiče da je krajnji rezultat mojih izvedenih objekata uvek na visokom nivou.

Svedoci smo da u pojedinim delovima Novog Sada niču nove zgrade od kojih neke spadaju u vrhunska arhitektonska dostignuća, druge su, recimo, solidne, dok su treće sramota za profesiju. Ima li leka toj bolesti?

– Kao arhitekta, ja u svaki svoj projekat unosim maksimalno energije i znanja koje imam, a samim tim i profesionalnog poštenja da moj konačni produkt u obliku projekta bude nešto čega se ja neću stideti. Možda rezultat ne bude uvek na vrhunskom nivou, ali moj odnos uvek bude korektan prema građenoj sredini u okviru koje delujem kao arhitekta. Kada bi svaki arhitekta imao sličan odnos prema svom poslu, mislim da bi nam i grad bio uređeniji i da bi arhitektura bila na višem nivou. Mislim da našem gradu nedostaje gradski arhitekta koji bi svojim iskustvom ili autoritetom mogao da kanališe pravac arhitektonskog stvaranja ili, recimo, Komisija za estetsko oblikovanje grada, koja je pre dvadesetak godina funkcionisala. Mislim da se tada smislenije razmišljalo o arhitekturi grada. Sad smo svedoci stihije koja nas dovodi u nedoumicu u kom pravcu ide novosadska arhitektonska scena.

Danas je gotovo nezamislivo projektovanje bez računara i softverskih alata. Umanjuju li u nekoj meri nove tehnologije autorstvo arhitekti?

– Nove tehnologije svakako da ne umanjuju autorstvo. Bez novih tehnologija, račinara, novih i sve savršenijih softvera, ne bi bilo ni napretka u našoj arhitektonskoj profesiji. Naravno, to je mnogo izraženije u svetskoj praksi, tako da te nove tehnologije pospešuju rad arhitekte i on može da se i kvalitetnije izrazi u svom poslu. U okvirima domaće prakse suočavamo se sa mnogim problemima, pre svega skupim softverima za naše uslove, pa i nemogućnosti da ih primenjujemo na pravi način zbog potrebe da brzo izađemo sa gotovim projektima. Paralelan problem su i niske cene projekata. Sve to utiče, ali ne opravdava, da se nove tehnologije ne koriste na najbolji način. Svakako je to budućnost naše profesije i kako osećamo tehnološki napredak toliko je i nama arhitektama lakše da radimo. A ideja arhitekte ne može da se zameni tehnologijom. Ili imaš ideju ili ne. To je svakako rezultat individualnog talenta koji poseduje arhitekta.

Koliko smo mi danas i ovde spremni da prihvatimo kinetičku arhitekturu? Da li je taj pravac „milionima godina“ udaljen od naših prostora?

– Ideja kinetičke arhitekture je dovoljno udaljena od naših prostora i čekaćemo još da se u tom pravcu počne ozbiljnije razmišljati. Svakako ima pokušaja, ali način gradnje objekata, spremnost investitora da se upuste, odnosno da se ne upuste u tako nešto, ograničava nas arhitekte da uopšte i razmišljamo u tom pravcu. Jedan od ciljeva kinetičke arhitekture je mogućnost da objekat reaguje na uslove spoljašnje sredine i prilagođava im se, a sve u cilju održive arhitekture. Svakako da ekspanzija ljudskog znanja i tehničkih dostignuća otvara prostor za potpuno nova razmišljanja i u tom segmentu arhitekture.

Postoji li neki objekat – stadion, koncertna dvorana, gradska galerija... koji bi rado projektovao, odnosno koji bi predstavljao profesionalni izazov kojem težiš?

– Često, kada novinari pitaju nekog glumca, koja je to još uloga u glumačkoj karijeri koju bi voleo da igra, odgovor je  - uloga Hamleta. E sad, ja još uvek nisam odigrao svog Hamleta, iako je bilo dosta glavnih uloga u mojoj karijeri. No, nekad su sporedne glumačke role i bitnije od nekih glamuroznih glumačkih uloga. Slažem se sa tvrdnjom da ne postoje mali i veliki objekti, nego mala i velika arhitektura. U tom smislu se i kretala moja sad već dvadeset godina duga arhitektonskom karijerom. A što se tiče objekata koje bih voleo da vidim u Novom Sadu, da li ih ja projektovao ili neko drugi, što nije ni bitno, svakako su jedna prava gradska galerija, i, obavezno, koncertna dvorana, jer takvi objekti fale ovom gradu. S obzirom na to da uskoro postajemo Evropska predstonica kulture, za početak bih bio presrećan da neko obrati pažnju na stanje, recimo, Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, u kom mi je bila izložba povodom dodele Nagrade za arhitekturu “Đorđe Tabaković”. Taj divni objekat vapi za kvalitenom revitalizacijom, uostalom kao i objekat arhitekte Tabakovića, nekadašni Sokolski dom sa sadašnjom salom Pozorišta mladih, koja takođe zaslužuje da joj se vrati stari sjaj. Studio M, zgradu koju je projektovao arhitekta Pavle Žilnik, treba sačuvati u izvornom obliku, jer i u arhitektonskoj i u muzičkoj percepciji Novosađana, ona je temelj kulture ovog grada. I još puno takvih objekata ima u našem gradu. Jedino ako budemo razmišljali i vodili računa i o takvim objektima, s pravom ćemo nositi titulu prestonice kulture. U suprotnom…     

M. Stajić