Limanski narativ, kontratokovi i metafore u novom Tišminom romanu

Kakav je svet u ovom novom Tišminom romanu, otkriva Branislav Živanović, pesnik i književni kritičar, ukazujući na promociji preksinoć u “Bulevar buksu” da je to svet bez čoveka, ispražnjen, bez boga, a da je grad u njemu Đurvidek zapravo ostatak grada, dijaboličan, dehumanizovan. Živanović je u svom osvrtu takođe ukazao da roman obiluje autopoetičnim komentarima, raznim narativnim segmentima, simbolima, aluzijama, citatnošću, pseudocitatnošću, travestiji, ironiji, inverzijama...

Kad bismo se upitali kakav je ovaj novi narativ, u odnosu na dosadašnje Tišmino pisanje, rekao sam malopre da je to jedan limanski narativ. Šta to znači, ne u nekom lokal-patriotskom smislu? Tišma je takav patriota da nije čak ni lokal-patriota, bar tako on piše, a znamo svi šta mu, recimo, taj nesrećni deo grada ili srećni, znači. Limanski znači da svaki narativ ima neki svoj tok, i ovaj Tišmin ima stalni kontratok, kao što Dunav ima limane, pa dok teče unapred, istovremeno negde teče unatrag, vrtloži se, naslojava, što je, inače, stalna metafora svekolikog Tišminog pisma, pomenuo je književnik i kritičar Vladimir Kopicl, govoreći o ovom romanu na promociji, na koju su, kako je primetio, i on i kolega Živanović došli naoružani papirima, što nipošto nije slučajno.

Pišući i govoreći na promocijama o gotovo svim ranijim knjigama Slobodana Tišme, kako je podsetio, “dobrom prečicom do uspeha u tom poslu” Kopicl je smatrao nekoliko nastojanja.

Kao prvo je nastojanje da u svaku novu Tišminu knjigu opisno i citatno problematizujem onaj višak literarno - ličnog, razlikovno -autorskog, to jest drugačije istog, koji se kao tematska konstanta, poetičko čvorište, stilsko ishodište, ili autorski kapric, prenosi u novo delo iz njegovih prethodnih radova i naravno, kako se, ili zašto to zbiva, od knjige do knjige ovog pođednako visoko samosvesnog i samozatajnog umetnika, naveo je, između ostalog, Kopicl.

Namerno neodlučan je, po rečima Kopicla, naziv ovog romana, s najmanje tri naratora, zadužena za silne preplete vremenskih i sižejnih ravni, i niz varijeteta ključnih scena.

Tišmine knjige, po već ustaljenom dobrom običaju, uvek donose neki nevidljiv bonus, kvalitet u odnosu na prethodne, a da pritom nisu izgubile ništa bitno od ranije dostignutog i datog, sem ponekog sastojka ukupnog tišminovskog ukusa, koji u novoj formuli nije neophodan, istakao je Kopicl.

Ovaj roman je pisan iz pozicije diletanta, čoveka koji u stvari ne zna da piše i snalazi se kako zna i ume, rekao je na promociji Slobodan Tišma, u svom poznatom stilu, priznajući uvek previše, i ono što se od njega ne očekuje, i što mu se ne zamera. Tako je i nastavio da objašnjava svoj novi roman, skrećući pažnju i na to da u njemu forme nema, već da je to “samo tekst, moglo bi se reći brljotina, totalan haos”, sa kojim se borio nekih šest godina, i koji je pročitao, kako kaže, sigurno dvesta puta.

Osnovni problem kod pisanja proze po meni je problem odnosa imeđu naracije i esejizacije. Dobra proza je ona koja uspeva da integriše ta dva postupka. Jako je loša proza kad se piše naracija, pa se onda piše esej. To ne bi trebalo da se radi. Dobri pisci su oni koji istovremeno pričaju, a esejiziraju, tako da kažem, u hodu. Onda imamo tu protočnost teksta i onda je on lako čitljiv, objašnjava Tišma, uz još jedno priznanje, da to nije uspeo da uradi.

Stoga Tišma podseća da na kraju romana postoji sažeta, ukratko ispričana ta priča, i savetuje da se knjiga čita otpozadi.

To je tekst koji je dosta davno napisan, odmah posle “Bernardijeve sobe” i zapravo je neka vrsta autobiografije, naravno fiktivne, ima tu dosta izmišljanja, ali ona je bila neka vrsta matrice za ovaj roman. “Grozota ili...”je nastala iz toga, zato smo to i štampali u knjizi na kraju, da se vidi iz čega je roman nastao. Korisno je da se to pročita na početku, jer to olakšava i samo čitanje, poručuje Tišma, i kao važnu karakteristiku ističe da ovaj roman postavlja problem savesti, i da takođe govori o kukavičluku i o izbegavanju suočavanja.

N. Pejčić