Predrag Ćurić, reditelj: Svi smo mi u pozorištu samo velika deca

– Tema ove dramatizacije je obnova očinstva u porokom natopljenoj ličnosti kapetana Snjegirjova, dejstvom njegovog sina Iljušina – pojašnjava Ćurić. – Dramaturški, ova tema je ovaploćena kroz dijalog Snjegirjova sa upokojenim sinom. Na taj način, monološki iskaz glavnog lika postaje dramski, u ovom slučaju monodramski.

 Nije uobičajeno „Karamazove” posmatrati iz ugla Snjegirjova. Zašto ste se iz tog obilja likova opredelili da u fokus stavite baš bivšeg kapetana. Ili je zapravo glavni junak Iljuša?

– Sam Dostojevski je stavio u fokus Kapetana Snjegirjova. Tema očinstva je centralna tema romana „Braća Karamazovi“. Fjodor Pavlovič – antiotac; Starac Zosima, duhovni otac sa darom usinovljenja; kapetan Snjegirjov, otac koji se usinovljuje Gospodu da bi pošao za preminulim sinom...  I kao što ste primetili u samom svom pitanju, da, na neki način Iljuša jeste glavni junak drame, i to kroz svoje odsustvo.

 U kojoj meri to čitanje korespondira sa pozivom Aljoše, upućenom Iljušinim drugovima, da se sećaju „dečaka na koga su se pre bacali kanenjem a koga su posle tako zavoleli“... Mogu li zalepe uspomene „zadržati od velikog zla“, kako to veli najmlađi Karamazov?

– Mogu zadržati od velikog zla, ili bar pripomoći  da ne čine zlo ni veliko ni malo oni koji ih čuvaju u srcu i koji ih su im verni. Mada, kada je o uspomenama reč, završni su taktovi romana, a i same predstave , sećanje na budućnost i na susret koji će doći, a koji je počeo rastankom: Iljušinom sahranom.

 Zbog čega ste se opredelili za to da o „obnovi očinstva“ progovorite kroz monodramu, koja je sve manje popularna – pogotovo ako nije reč o komediji/parodiji; nedavno je, recimo, nakon Be:femona glumica Dušanka Glid Stojanović čak upozorila da institucionalna pozorišta „imaju distancu prema monodrami“?

– Najpre, monodrama zato što je Srđan Simić, glumac koji je igra, sposoban i speman za tako nešto. On je pre sedamnaest godina tumačio Marmeladova u mojoj režiji u predstavi „Zločin i kazna“. Gledajući ga na premijeri, videh ga u ulozi Snjegirjova. Igrom slučaja, i zahvaljujući Kulturnom centru Novog Sada, ta ideja se sad realizuje. Inače, o problemima oko statusa monodramskog iskaza u institucionalnim pozorištima ne znam dovoljno. A samom svojom strukturom monodrama je tek poseban dramski oblik, različit, ali niti teži, niti lakši od drugih, i morala bi biti negovana, pa i na „velikim“ scenama.

 Glumac Srđan Simić već desetak godina živi i radi u Rusiji. Da li je i ta činjenica imala određenu ulogu u predstavi, recimo u boljem razumevanju običnog ruskog čoveka? I da li je u planu da se „Otac“ eventualno igra i na ruskom jeziku?

– Pre svega je bilo bitno što glumac i ja imamo slično „rusko“ umetničko i duhovno iskustvo. A tu centralno mesto zauzima opus Dostojevskog. Zato osećamo veliku radost radeći ovu predstavu. Nadamo se da ćemo tu radost podeliti i sa publikom. A igranje na ruskom jeziku? Pogodili ste. Ozbiljno razmišljamo o tome. Ali, hajde da sačekamo da vidimo šta smo to rekli na srpskom.

 Dosta radite s decom, malim glumcima. Može li se u tom kontekstu govoriti, ne samo sa pozicije dramskog pedagoga, nego i o potrazi za čistotom i nevinošću u teatru?

– Bez čistote i nevinosti ne može se biti ni mali ni veliki glumac niti se o pozorištu uopšte može i govoriti. Istina, rad sa decom je posebna privilegija, svakako i odgovornost. Ali i u odraslog gumca najvažniji organ je to „dečije“  čulo, organ bezazlene vere, čistote i nevinosti. Nema „bezdušne“ glume ni „bezdušnog“ glumca... Svi smo mi u pozorištu samo velika deca. I oni koji ga stvaraju i publika koja mu daje presudan smisao. Kada nije tako, onda pozorišta nema i ne može biti. Valjda ni kao bilo čega drugoga.

M. Stajić