Peti susret Pokreta malih ljudi održan u Somboru

Minulog vikenda u Somboru je održan peti susret Pokreta malih ljudi Srbije.

Ovom saborovanju Pokreta, inače trećem u Somboru, gradu u kojem je i nastao, prisustvovalo je dvadesetak osoba niskog rasta iz grada domaćina, Beograda, Novog Sada, Niša, Kraljeva, Kačareva...a u sklopu projekta „Ja nisam patuljak, ja nisam kepec, ja imam svoje ime!“, članovi pokreta su Somborcima delili edukativni materijal, družili se i pričali sa njima, ne bi li skrenuli pažnju da su oni ljudi poput svih drugih, da imaju svoja zanimanja, svoje hobije i da su pre svega veliki borci.

Nepodeljeni stav i aktivnost članova Pokreta malih ljudi Srbije je da se bore za, kako kažu, minimum dostojanstva, da ih zakon prepozna kao osobe sa određenim problemima, sa telesnim oštećenjima od 100 odsto kako bi mogli normalno da finkcionišu u društvu.

- Nama bi to donelo mogućnost da uvezemo automobile prilagođene našim potrebama, a mi sada ne možemo da dobijemo čak ni nalepnicu. Problemi koji nas muče i onemogućavaju nam da normalno funkcionišemo su visoki pragovi, arhitektonske barijere, visoki pultovi u poštama, bankomati...Preostaje nam nada da će država uskoro krenuti u rešavanje tih problema - kaže Milan Grahovac, osnivač Pokreta malih ljudi.

Milan ličnim primerom svedoči da bez obzira na niski rast, u njegovom slučaju uzrokovan genetskom bolešću, ahondroplazijom koja se javlja učestalošću od jednog na 25.000 dece, ne postoje ograničenja koja bi bila razlog da budu izopšteni iz društva. Jedan od takvih primera je i onaj bračnog para iz Niša, Slađane i Gorana Markovića koji su se upoznali zahvaljujući internet stranici kreiranoj za osobe izrazito niskog rasta, zavoleli se i pre tri godine krunisali svoju ljubav brakom. Svoj dom su adaptirali u skladu sa potrebama, ali čim izađu na ulicu susretnu se sa daleko većim problemima.

- Ja sam ekonomista i zaposlena sam u jednom niškom Javnom komunalnom preduzeću u kome su svi korektni prema meni. Idem na posao i obvaljam sve poslove kao i svaka druga žena koja je standardne veličine, s tom razlikom što je za neke stvari meni potrebno više vremena ili više napora nego drugima. Treba mi nekada napor da se popnem do bankomata i dobro moram da pazim da li ću dobro ukucati kod - daje Slađana neke od primera teškoća sa kojima se susreće u svakodnevnom životu, dok njen suprug Goran ističe da se, kroz razne akcije, bore da ukažu javnosti na činjenicu da su oni normalni ljudi čiji niski rast ne bi smeo da bude razlog za ismevanje.

Marina Cvetanov iz Kačareva je sa svojom telesnom visinom od 120 centimetara najniža žena u Srbiji, pa često, nemajući problem sa svojom visinom, u šali kaže  da je visoka „metar i grašak”. Živi sa roditeljima i sa sestrom i svi joj pomažu, u njenoj rodnoj varoši je svi poznaju, ali kada ode u neki drugi grad i dalje je prate neprijatno začuđeni pogledi njoj nepoznatih ljudi.

Slične probleme ima i Novosađanin Đorđe Koprivica, koji je doduše na nedavno održanom evropskom šampionatu u para badmintonu osvojio bronzanu medalju, ali i pored toga što je završio srednju školu ima problem da se zaposli i time trajno reši pitanje svoje osnovne životne egzistencije.

M. Miljenović