Salašarski koreni Marka Relića jači od diplome pedagoškog fakulteta

Bilo je i intelektualnog noblesa građanskog, ali i on je iz onog gazdaškog, paorskog iznikao, od silne zemljurine rasute po pustarama školovanog po Vijeni, Požunu i Budimu. Zato i danas salaš i paorluk ovde znače slobodu, nezavisnost od bilo kakvog i čijeg samovlašća, koren inayijskog karaktera sveta koji počesto baš neće ni kako on hoće.

Čemu se onda čuditi što je Marko Relić, potomak negdanjih graničara i paora, i pored završenog Pedagoškog fakulteta i posla u jednoj od mesnih fabrika, rešio da se onim drugim delom budnog, poslepodnevnog vremena, poljoprivredom bavi?

Vratio se na majčinu dedovinu, salaše Žarkovačke, prema Staparu, i čelo salaša gde su mu i askurđeli znojem natapali bački černozem, posadio gotovo hektarski leskar pa, kao i preci, u nebo gleda i jedino se „onog gore“ pribojava da mraz, kišu ili sušu u nevreme ne pošalje.

– Godinama sam razmišljao o tome šta ćemo sa salašom i ovih desetak jutara što naša porodica ima u ataru, pa pošto sam znao da od ratarenja nema nikakve vajde, odlučio sam se prvo za voćnjak. Razmišljao sam o jabukama, kruškama... ali onda se mislim, i kad stane voćnjak na rod, bez vlastite hladnjače biće onih koji će me ucenjivati i cenom i otkupom. Neće moći! Orahe i lešnik možeš da čuvaš i sam, bez posebnih skladišta, i nakon podrobnog krstarenja internetom i priče s iskusnijim ljudima, posadim lešnik – objašnjava Marko svoju odluku da se kao „polutan“, dakle u varoškoj firmi zaposlen čovek a paor, posveti baš lešnicima, čije je jednogodišnje sadnice iz okoline Vršca pazario.

– Jeste, ekspanzija je lešnika, ali većina se odlučuje na kooperacije, pa sade kalemljene, lešnike-stablaše. Ja sam krenuo drugim putem, zasadio žbunaste: em su pet puta jeftiniji, em sam sâm svoj gazda, neće mi niko prodavati stub, žicu i sadnicu i... samo da kao imam „siguran plasman“. Neka, hvala, sam ću, tačnije s porodicom, pa dokle dobacimo – demonstrira Marko svoje salašarsko nasleđe svojeglavosti koje je njegove pretke i sačuvala kroz vekove.

Daleko je još do prvog ozbiljnijeg ploda i hasne iz leskara, ali i tu Marku ne nedostaje salašarske upornosti i spoznaje da se „Božja kola lagano teraju“, da se ništa preko noći, ako je pošteno, ne može oposliti. Ne fali Marku pomoći jer tu je rođeni brat, dragocen je savet i pomoć dede, koji mu je, iako ima više od 90 godina, pomogao žicu oko leskara da razvuče. Pomaže i supruga Ivana, koja, doduše, po dolasku na salaš više posla ima oko njihove trogodišnje Mie i jedno leto mlađeg Vuka, pa dobar deo težačkog posla, sem Marka i brata mu, padne na roditelje Stanislavu i Dragomira Bucu, koji ne kriju ushićenje što su im se sinovi „skoro pa vratili“ na salaš.

Mada Markov otac Dragomir ni danas ne može prežaliti što mu roditelji nisu dozvolili da se poljoprivredom bavi već ga na zanat poterali, ima ta složna porodica koristi od Bucine „nevolje“. Priča Marko kako su zlatne ruke njegovog oca od rashodovanog rasturivača veštačkog đubriva, tzv. ciklona, napravile veliko svrdlo kojim su bušene rupe i za sadnice, ali i znatno dublje za stubove žičane ograde. A brojni stubovi za leskar nisu od betona, već iz bagremara Relićevih jer zna salašarski svet da bagrem za svako čudo može poslužiti.

– Puno mi srce što se Marko odvažio na ovo, pa ni meni ni suprugu nije teško da pomažemo koliko nam snaga dozvoljava – gotovo suznih očiju će Stanislava, od žarkovačkih starostavnih Kanurića rodom, čiji je pokoljenjima ovaj salaš i zemlja čelo njega.

– Da nije njega, salaš na kojem sam odrasla i gde su se svi moji preci rađali, živeli i umirali, doživeo bi sudbinu drugih salaša, da bude prodat budzašto, zaboravilo bi se da je naša familija ovde uopšte postojala – ponosna je na pregnuće svog sina, deleći to osećanje sa suprugom, kome takođe salašarske žice ne fali.

Naprotiv. I njegovi su sa salaša, već su po njihovom prezimenu salaši kraj Bilića i dobili ime.

– S Relićevih salaša sam rodom, odande mi je otac, a mati, kako druk’če nego sa salaša, ali iz Čičova – potvrđuje Buca, kom je sudbina namenila da, i pored takvog paorskog pedigrea, život provede kao „polutan“, auto-mehaničar u „Zastavi“ pre podne, a po podne i vikendom – ratar.

– Odmalena sam paor želeo da budem, ali nisu dali moji. „Teško je to, nije za tebe, nemoj da se mučiš kao i mi“ i oteraju me na završim zanat, da provedem radni vek u servisu, a po podne se u brazdi truckam u „feriki“ – tepa Buca još uvek besprekornom IMT traktoru „fergusonu“ od 35 konjskih snaga, gledajući sina očima ponosnog čoveka čiji potomak živi njegov san.

Milić Miljenović