Ninine mustre: Prvi korak
Rešila sam pre nekoliko godina da neke stvari promenim u svom životu.
Čuj, „pre nekoliko godina“! Prikladnije bi bilo da kažem „pre nekoliko decenija“. U stvari, oduvek ja nešto hoću da menjam jer stalno imam osećaj da mogu bolje i da može da mi bude još bolje. To je tako u ljudskoj prirodi. Da nemamo potrebu da stvari menjamo na bolje, verovatno bismo se još uvek motali po pećinama.
Kada je počela da mi do svesti stiže činjenica da sve velike promene u mom životu kreću od mene, krenula sam u potragu za uputstvom kako ja to sebe da počnem da menjam i najčešće nailazila na varijacije jedne te iste rečenice: „Put od hiljadu milja, počinje prvim korakom“. Ha, pa ništa lakše nego napraviti taj korak! To mi je u početku izgledalo toliko jednostavno da mi je bilo pomalo smešno, da se uopšte upuštam u bilo kakve prve korake. Šta uopšte znači taj prvi korak? 'Ajte molim vas! Međutim, kada sam počela da primećujem da me telo više ne sluša, a niti služi kao ranije, počela sam da razmišljam o nekoj promeni. Htela sam malo da unapredim svoje fizičko stanje, a nisam imala novca za neku rekreaciju. Naišla sam negde na tvrdnju da je taj „prvi korak“ ka većoj fizičkoj aktivnosti - pešačenje. Kada sam taj prvi korak napravila i otpešačila do posla, sutradan nisam primetila nikakvu razliku, osim što su me noge malo bolele, pa sam odlučila da se vratim starom, dobrom gradskom prevozu. I tako, nakon tog prvog koraka, nikakva se značajna promena nije desila, i ja sam odustala. Bilo je još mnogo takvih situacija gde sam taj prvi korak napravila i posle toga, razočarana odustala. Danas pomalo postiđeno shvatam da je za mene izgleda bilo potrebno napisati kompleksnije uputstvo. Recimo nešto kao: napravi prvi korak, a zatim i drugi, pa posle i treći, a onda i četvrti, odmah zatim i peti i šesti, o sedmom da i ne govorimo, osmi obavezno i sve tako, do te hiljadite milje. Vremenom sam se ipak dozvala pameti, pa sam mnoge promene u životu uspela da izguram do kraja. Recimo, redovno doručkujem ujutro i imam vremena za lagano vežbanje svakoga jutra, iako spadam u tip „spavalica“, tačnije, „ja sam znate, noćni tip“. Sva sreća pa nije bilo interneta dok sam studirala, inače me knjiga verovatno ni noću ne bi videla, a diplomu bih mogla samo da sanjam.
Naučila sam da nema izgovora da posle prvog koraka ne nastavim, sve dok mi navika koju nameravam da usvojim u potpunosti ne uđe pod kožu i postane deo mene, tako da ne moram da se silim da je primenjujem, baš kao što dok koračam, ne moram da se podsećam i da se teram da napravim svaki sledeći korak. Upornost i doslednost moramo nerekidno da treniramo, da nije tako ne bismo naučili ni da hodamo, a kamoli da u životu nekud i stignemo.
Nina Martinović Armbruster