Simbioza nevinosti i dramatike na otvaranju Beogradskih muzičkih svečanosti

Ali ne samo zahvaljujući jednoj od najslavnijih sopranistkinja našeg vremena, Rumunki Anđeli Georgiju i izvanrednom američkom lirskom tenoru Čarlsu Kastronovu, s većim delom sadašnje karijere negovane u Nemačkoj, već, po mnogima, upravo i zbog muziciranja Simfonijskog orkestra RTS-a i dirigenta Bojana Suđića, koji su se u brojnosti svojih izvođačkih poduhvata, između premijernih predstavljanja savremenih kompozitorskih ostvarenja pretežno naših autora i redovnog koncertantno-simfonijskog repertoaraa, „uhvatili“, ne i prvi put, specifičnih priprema i nastupa s vokalnim umetnicima, što predstavlja ozbiljan intrepretativni izazov, posebno kada nepredviđene okolnosti rada sa svetskim umetnicima najviše klase, uvek donesu i niz nepoznanica.

To se dogodilo i ovog puta jer Anđela Georgiju nije želela probe, osim one najkraće, tonske, pred koncert, te je zadatak komunikacije orkestra i dirigenta sa solistkinjom tim bio još izazovniji i složeniji. Sve neočekivane i „hirovite“ promene tempa, agogike, probleme slobodnijih fraziranja, pa i ritmičkih neusaglašenosti, naši veoma spremni muzičari su pod neverovatno koncentrisanim i čudesno usredsređenim dirigentom uspeli zavidno da „reše“, zahvaljujući i visokom stepenu fleksibilnosti i savršenoj spremnosti za saradnju i u najdelikatnijim i „najopasnijim“ momentima. S druge strane, orkestar se pokazao u retko dobroj sviračkoj formi, ne posustajući u nadahnuću, energiji i temperamentnosti muziciranja, iako je ansambl mogao biti prilično iscrpljen od takve maksimalne usredsređenosti, neophodne i zahtevane u „pratilačkom“ zadatku.

Anđela Georgiju, pevačica prekrasnog, besprekorno ujednačenog, i nežnog i mekog, ali i dramatičnog glasa, izvanrednih glumačkih sposobnosti (koje su po?ednako uverljive i u koncertnom tumačenju likova iskazanih u odabranim operskim arijama i duetima), nadasve i jedinstveno tehnički i psihološki iznijansiranih interpretacija, prekrasnih pijana i sigurnih visina prvo je savršeno izvajala ariju Adrijane Lekuvrer iz istoimene opere Frančeska Čilee. Odmah joj se neprimetno pridružio Čarls Kastronovo, kao grof Mauricio, grlenog, „osunčanog“, vrlo snažnog, neobično obojenog, „zaokrugljenog“ tenora, pevač strastveno-srčanog predavanja. Udruženi u dramatičnom duetu, na isti način podržanom i u orkestru, ponovo su se razdvojili u njegovoj ariji najavljenoj zloslutnim uvodom u engleskom rogu. Usledila je nedovoljno, i programski i pevački, čak s tonskim nepreciznostima „obrazložena“ Habanera Karmen (iako je i Georgiju „famme fatale“, ona ipak nije mecosopran) možda izvedena i zbog potonje Don Hozeove prekrasne arije o cvetu, da bi se prvi deo večeri zokružio potpuno nestvarno „izsanjanim“, u najfinijim dinamičkim i osećajnim nijansama izvajanim, duetom Rodolfa i Mimi iz Pučinijevih „Boema“.

Još jedan, sasvim drugačiji izražajni i emotivni svet otvorio se u drugom delu programa, gde su potpuno „raspevani“ i solisti i orkestar, u traženju raznolikosti i „osiguranja“ odgovarajuće pratnje, ostvarili punu stopljenost pevačke i simfonijske fraze i ekspresije. Ne dozvoljavajući mlađem, upravo fantastičnom, partneru Kastronovu (do kraja iskazanom u potresno doživljenoj ariji Rikarda i proosećano iznijansiranom Federikovom lamentu) da preuzme primat u prvom obostranom susretu s beogradskom publikom, Anđela Georgiju je u stilu najveće zvezde operske scene i protagonistkinje ogromnog iskustva, znanja i veštine, najosećajnije „odbolovala“ ariju Ćo-Ćo San, duboko uzdrmala i sopstvene i emocije slušalaca „svojom“ Vali iz istoimene Katalanijeve opere, a u simbiozi najlepših, nevinih, ali i dramatičnih, potom i zrelih i strastvenijih ljubavnih osećanja, u prirodno lakim dijalozima s partnerom, dopustila i omogućila i njemu da prikaže nemerljiv lični operski potencijal, ali i s njom ujedinjenu, tokom izvođenja rastuću vitalnost i kvalitet.

        Marija Adamov