Nikita Milivojević, reditelj: Sve ovo je Travnik

– Morali smo da se dogovorimo oko jedne scene, upravo rade na njoj sa koreografom – usred probe javlja Milivojević. – Mora da im sve bude jasno, jer ako nije, onda ćemo tri puta da menjamo.

 Kako reditelj razmišlja u trenutku kad završava rad na predstavi, a stižu ga sve te „stvari“?

– U ovoj fazi, finalnoj, puno „stvari“ dolazi u isto vreme. Kostim, scenografija, čovek za svetlo, tehnika sa svojim pitanjima… i ođednom se nađeš u čudnom vakuumu u kojem nema vremena za glumce. Svi smo podređeni onome što treba da se odradi. To je privid koji traje dva-tri dana, posle čega se sve to zajedno počne uigravati i bivati glumačkim materijalom.

 Šta sve to znači za samu predstavu, šta publika može da očekuje od Ive Andrića u scenskoj varijanti?

– To je uvek otvoreno pitanje. Svako ko zna roman ili ga ne zna dobro, ima osećanje, sećanje na njega. Utisak. Ovo je pozorište i ja imam svoj ključ za ono što je važno. Meni je konkretno zanimljivo ono što nije jedan na jedan čitljivo. Što postoji neki sistem značenja po kojem smo sve ovo radili.

 Koje bi to bile ideje i teme?

– Sa velikom rezervom bih rekao šta je to. Jedna rečenica Andrića, da ništa nije onako kako izgleda, ne verujem da je razumljiva dok se ne pretvori u konkretne scene. Za mene je ta rečenica užasno moderna i savremena ideja. Na površini, ovo što vidimo i mislimo da znamo, apsolutno nikad nije tako. To ima veze sa glavnim junakom koji kada dođe u Travnik, u Bosnu, iz Pariza, ođednom shvati da je došao u svet koji samo na površini funkcioniše tako kako izgleda, a ispod ništa nije tako. Ni “da” nije “da”, ni “ne” nije “ne”, kako kaže Andrić. Čovek se nađe u svetu, logici, za koju nije spreman sa onim što on nosi. To osećanje stranca mislim da je vrlo, vrlo zanimljivo. Tu postoji nešto ne samo orijentalno, nego nešto što se nataložilo vekovima, kao način mišljenja. U intervjuima Andrić kaže da i danas kada odete u Travnik imate utisak da ta psihologija i osećanje ljudi koji su bili veziri, i dalje traje. Ti arhetipi su duboki. Sve ovo zajedno je jedan Travnik, u koji stvari stižu sa priličnim zakašnjenjem.

Činjenica je da Andrićev junak prvih noći nije mogao da spava. Novi susreti, mirisi, činili su mu se nestvarni, i san i java su mu se mešali. Nije čovek ni danas, ovde, daleko od tog utiska.

 Može li se porediti rad na Mileru i Andriću, bar s obzirom na to da se odvija u Srpskom narodnom pozorištu? Hoće li predstave biti drugačija?

– Ne, meni je olakšavajuća okolnost da radim se ljudima koji znaju kako razmišljam. To podrazumeva brzu saradnju, proces istraživanja na početku... Volim da ne otkrivam mnogo, da vizuelno i značenjski otvaram pozorišu scenu, ne nužno verbalno... Reč je o kontinuitetu.

 Ima li veze sa predstavom to kada se počne rad u jednoj, a nastavi u drugoj sezoni?

– Uvek sam najviše uživao kada krajem sezone napravim generalnu probu i onda se svi odmorimo od materijala. Obično snimim to i gledam tokom leta, kako bih u nastavku rada mogao brže da reagujem. Sada već mogu da kuckam u drvo, jer su glumci koncentrisani i pored čuda nervoze u pomenutoj finalnoj fazi.

        Igor Burić