Iz zavičajnog Sečuana potegao da bi se divio Dunavu
– Do pre nekoliko decenija Kinezi nisu slobodno mogli putovati ni po svojoj zemlji, a sad idemo po celom svetu – ponosno veli mladi Kinez kome su otac oficir i majka zaposlena u Ministarstvu pravde dali me Lju, što na kineskom znači uvek sreća, a on sebi odabrao nadimak Miša.
– Pre nekoliko godina Srbija je za Kinu ukinula vize pa mi se ispunio san da šetam kraj Dunava, koji nažalost, nije plav kao u vreme Štrausog valcera. Kineski graditelji su nedavno kod Beograda premostili Veliku reku ćuprijom od 1.480 metara, a lane u domovini završili gotovo 40 puta duži i stvorili čudo moderne arhitekture, 55 km dug most između Hongakonga i kopna. Moja zemlja ima najbrži razvoj na svetu od 2000. godine, kad sam rođen, boljitak se vidi iz dana u dan i čini se da je samo nebo granica.
Jedinac i mezimac porodice Idin rođen je u gradu Čengdu, modernom megapolisu s 15 miliona žitelja, petom najbrojnijem gradu Kine. Nezvanična je prestonica provincije Sečuan, zelene plodne ravnice, „zemlje meda i mleka“. Zbog „kineskih ruža“ posađenih duž 11 km zidina koje su ga okruživale kroz istoriju je zvan i „gradom hibiskusa“.
– Svaki grad Kine za simbol ima cvet – objašnjava Lju, i dodaje da u „gradu brokata“, kako još zovu Čengdu, vrsni majstori i danas prave tradicionalni svileni saten, a grad je i „ajped siti“, jer tu radnici spajaju čuvene tablet računare. – Nismo samo sastavljači tuđih tehnologija već razvijamo i sopstvenu laku, tešku i IT industriju. Ljudi u Srbiji ne žure kao Kinezi. Mi stalno hitamo da zaradimo i podignemo svoj životni standard. U poslednjoj deceniji naš privredni rast je desetak odsto, a Čengdu, s prosekom višim od Kine, na čelu je liste gradova sveta koji se najbrže razvijaju, pa je i jedan od najpoželjnijih za život u Kini.
Pre deceniju, kad je svet doživeo finansijski potres, Sečuan je razorio zemljotres od osam stepeni po Rihteru i poginulo je 70.000 ljudi.
– Mene je to jutro, kao obično, mama dovezla u školu, a uveče smo tugovali za izgubljenim prijateljima i radovali se što je naša porodica preživela katastrofu – priča Lju–Miša. – Sečuan zemljotresi pogađaju gotovo svake godine, a jedan ozbiljan lane je potresao Čengdu. Grad nije razrušen i ljudi se stalno doseljavaju. Brojne arhitekte iz sveta dolaze u Kinu da dizajniraju što neobičnije solitere, a mi brzo gradimo nove, futurističke gradove oblakodera, parkova i bleštavila. U Čengduu je najveća zgradu na svetu, u kojoj su hoteli, radnje, bioskop, kancelarije, vodeni park i još sto čudesa. Nedavno je, od ranije napravljenih blokova, za tri nedelje od temelja do vrha po seizmičkim i ekološkim standardima podignuta zgrada s 57 spratova. Moja roditelji žive u nevisokoj dvadesetospratnici. Inače, neboderi su projektovani da se njišu po taktovima zemljine utrobe.
Kako navodi, većina Kineza želi da živi u gradovima pa se očekuje da će dobiti još pola milijarde ljudi.
– Čengdu sledeće godine namerava da u orbitu lansira veštački mesec, koji bi osvetlio noćno nebo, pogasio uličnu rasvetu i značajno uštedeo. Inače, još od 10. veka moj grad je prvi na svetu koristio papirni novac, Evropa još 600 godina samo kovanice – s ponosom kaže Lju.
Jedno od najprepoznatljivijih znamenje Kine je velika panda, a od 1.800 pandi u svetu, četiri petine žive u svojoj prapostojbini Sečuanu.
– Panda je vrsta medveda, koja jede samo mlade stabljike bambusa, a kad je ih pre 40 godina zbog seče šuma i krivolova ostalo manje od hiljadu, da bi se sačuvali te ljupke, trome životinje, napravljen je rezervat i broj im je međuvremenu gotovo udvostručen. Nedavno je izdvojeno 1,5 milijarda dolara za oko dva miliona hektara yinovskog nacionalnog parka. Dok sam bio mali, roditelji su me vodili u zoo-vrt da pipnem meku njuškicu bebe pande i vidim one odrasle visoke metar i po. Činila mi se ogromna, a sad sam je prerastao tridesetak centimetara. U Kini sve raste, pa i Kinezi, te su, po istraživanjima, generacije iz decenije u deceniju više centimetar – govori nam Lju.
Svoju zavidnu erudiciju objašnjava svakodnevnim razgovorima s dedom, ocem i majkom, a završio je i veoma cenjenu privatnu školu.
– Kineski razred obično ima tridesetak dece, a moj je bio mnogo veći. Mada je napuštena politika „jedna porodica jedno dete“, što je dovelo do viška muškaraca, učio sam s desetak dečaka i tri puta više devojčica jer sam odabrao društvene nauke, a devojke, kao i ja, ne mare za matematiku. Pošto mi se dopala ruska umetnost, našao sam učitelja ruskog, Kazahstanaca, koji je u Kini studirao ekonomiju. Inače, već znam engleski i malo ruski – objašnjava nam sagovornik.
Posle srednje škole, leto je Miša proveo u studentskom domu u Moskvi. Proputovao Rusiju, učio jezik i s odličnim ocenama položio prijemni na slavnom univerzitetu „Lomonosov“. Iz Novog Sada, gde je lepo i gostoljubivo primljen, otputovao je za Beograd, gde se obradovao i iznenadio što su ga na aerodromu pozdravili kineski policajci, koji su, zbog sve brojnih turista iz Kine, počeli patrolirati Srbijom i Hrvatskom.
Miša će naredne četiri godine u Moskvi studirati međunarodne odnose, a kad se zaželi domovine, ići u zoo-vrt, gde su letos iz Sečuana stigle dve pande, i s kolegama piti zeleni čaj, još jedan od simbola Kine.
Jelena Stamenković
