NININE MUSTRE: Izlazak
Iz sna me budi melodija „Kakav divan svet“ sa telefona.
Zbunjeno žmirkam po nepoznatom prostoru i polako shvatam da sam na moru. Juhu! Na moru smo! Pogled kroz prozor mi govori da sunce samo što nije. Veselo, kao da sam tek na sekund dremnula, skačem iz kreveta i užurbano, usklađujući svoje kretanje sa suprugovim, obavljam osnovnu jutarnju higijenu, oblačim se i krećemo napolje. Do obale stižemo za minut, taman na vreme da vidimo kako se na horizontu, obrisi Atosa sve jače sijaju, nebo je sve crvenije, ptičice sve glasnije i uopšte, neka je svečana atmosfera u vazduhu. I onda ono proviri. Taj sićušni njegov deo koji izranja iza planine, toliko snažno bljesne, da me za trenutak skoro zaslepi. A onda lagano izviruje deo po deo, sve dok se ne pokaže u punoj lepoti, celom svojom blistavom kuglom!
Jedan od važnih faktora za odabir mesta za odmor mi je da mogu da gledam izlazak Sunca. Dobro, ne bunim se ni protiv zalaska, ali izlazak ima nešto spektakularno i magično u sebi. Ovoga leta, kada smo ga prvi put ugledali, meni je došlo da mu se zahvalim. Često se zahvaljujem za razne naizgled svakodnevne stvari, pa i Suncu zato što je izašlo, ali ovoga puta to je izazvalo u meni pravu buru emocija. Možda zbog toga što sam upravo završila jedan trening u trajanju od 28 dana tokom kojih je trebalo svakoga dana da pišem po 10 različitih razloga za zahvalnost u životu. Uz to sam imala još neke slične zadatke i vežbice, pa sam valjda utrenirana da primećujem i najmanje sitnice na kojima bih mogla da budem zahvalna. Izgleda da sam zbog toga na neke baš krupne stvari, (a ima li šta krupnije od Sunca?), postala ekstremno osetljiva. Doživela sam takvo ushićenje da su mi suze potekle. One suze radosnice što mi pomognu da ublažim osećaj da ću da eksplodiram od naleta ogromne radosti. Sada mogu da kažem da u potpunosti razumem da je zahvalnost jedno od najmoćnijih i najlepših osećanja. U nastavku dana, taj trenutak se razvijao u dva pravca: jedan je zbijanje šala na moj račun, pravljenje štoseva i raznih asocijacija na mene plačljivu, što nas zabavlja tokom dana, a drugi je prisećanje na bezbroj propuštenih prilika da u ovom spektaklu uživam tokom života. Naučila sam već da nema smisla, a ni vajde da sebe zbog toga prekorevam, ali je to dosta dobar pokazatelj koliko napredujem i koliko se razvijam, a volela bih da mogu da tvrdim da se razvijam. Nekada sam žurila u večernji izlazak, a sada se budim za Sunčev.
Tako radosno ispunjena tom zlatnom svetlošću krećem u dan mnogo veselija i opuštenija. Radim svoje jutarnje vežbe – Tibetance, a onda doručkujem. Osluškujem jutarnje zvuke i primećujem kako mi verovatno zahvaljujući tom Sunčevom pročišćavanju, ništa ne smeta i sve razumem: i plač gladne bebe u daljini i kašalj između dva dima sa komšijske terase i glasan smeh prodavačica, sve mi je normalno i sve mi je u redu. Za razliku od nekih drugih izlazaka posle kojih bih bila umorna, neispavana i ma kakav da je provod bio, sa manjkom živaca za sve ono što mi nije prijatno ili ispravno, ovi Sunčevi izlasci imaju mnogo više smisla. I predivan dan bude zagarantovan.
Nina Martinović Armbruster