U Bačkom Jarku za tri godine podignut pravoslavni hram

Na utrinu kraj Temerina doveo je germanski živalj iz krajeva Virtemberga, Hesena i Alzasa.

Gotovo svi njihovi potomci su se, strahujući od odmazde, u ranu jesen 1944, povukli, zajedno s vojnim formacija Trećeg rajha, u svoju prapostojbinu i život je nakratko u lepo udešenoj varošici sasvim zamro. Kada je, nešto manje od dve godine kasnije, iz Bosne i Hercegovine kolonizovano oko 2.000 Krajišnika, njihov prvi doprinos urbanizaciji sela bio je – rušenje monumentalne Evangelističke crkve. Međutim, za temeljno zidano, moćno zdanje, osim brojne radne snage, morala se angažovati i čitava jedinica snažnih traktora. I danas ima dosta živih učesnika tog vandalizma, a još više svedoka.      

Bilo je to vreme „ubijanja Boga”, a partijska knjižica bila je mnogo prestižnije „štivo” nego Biblija. U decenijama urušavanje Jugoslavije, diskretno se odustajalo i od ideologije nasilne ateizacije.

Za povratak duhovnosti u Jarak svi zasluge pripisuju parohu Iliji Proleu, koji je svoju agilnost pokazao još dok je službovao u Ključu i Sanskom Mostu, gde je obnovio ili izgradio crkve u selima Tomina, Peć, Kozica, Kijevo i Dragošnja. Nije se promenio ni u Bačkoj.

– To smatram Božjom voljom i poverenjem vernika – veli već penzionisani protojerej. – Najdraže mi je dok se prisećam da, kad sam došao u Jarak 1996, na krsne slave obilazio sam pedesetak domaćinstava, a sad čak 520. Računam bar na još 200-300, pa ću biti potpuno zadovoljan.

Sakralno graditeljstvo započeo je Toma Đorđević, čelnik „Juko hemije”, koji je, da se oduži selu što mu je ustupljen plac za fabriku, na mesnom groblju podigao modernu kapelu, koja je postala naročito važna kad je lokalni parlament odlučio da se pokojnici na sahranu nose iz kapele, a ne kao ranije, od njihove kuće.

U njoj su se obavljali i drugi verski obredi, ali je pokrenuta inicijativa da se zida Hram Uspenja Presvete Bogorodice. Problem je bio lokacija, ali plac u samom centru je dobijen zahvaljujući razumevanju rukovodstva KUD-a „Dr Mladen Stojanović”. Izgradnja je počela u jesen 1999, neposredno nakon NATO bombardovanja, kada je Radovan Dikić, vlasnik „11. maja”, finansirao postavljanje temelja. Kao donatori potom nisu zaostajali Toma Đorđević i Živojin Janić, biznismen iz Subotice, a pridružilo im se više desetina priložnika, firmi, preduzetnika, kao i lokalna vlast.

Skladan hram u srpsko-vizantijskom stilu, visok čak 35 metara, bio je pod krovom već nakon tri godine. Zatim je prekriven bakarnim pločama, završeno je podno grejanje mermera, izgrađen ikonostas uz pomoć sestara parohije iz Dvora, duborez je delo maestra Sime Budiše iz Titela, čak 1.600 kvadrata freskopisa punih pet godina radili su živopisci iz Novog Sada i Zranjanina, kupljen je zvonik koje se nadaleko čuje, dok su tri polijeleja uvezena čak iz Grčke... Sve je 2017. bilo spremno za osvećenje i kumovanje gospodina Dikića. Za tu svečanu priliku, pre nadahnutih beseda i zahvalnica htitorima, liturgiju su služili uvaženi arhijereji, mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije i episkop bački Irinej. I prostrana porta je bila tesna za sve.

Kada se proslavlja crkvena i seoska slava Velika Gospojina, ali i o drugim velikim praznicima, okupi se, kao pre neki dan, što domaćina, što gostiju, i više od 5.000 vernika, koliko, inače, stanovnika otprilike broji Bački Jarak.

Mile Milojević