DRUŽENJE SA PENZIONERIMA Dogodovštine koje ulepšavaju život

Druženje koje je preraslo u osećaj pripadnosti, prijateljstva i ljubavi svaki dan u tom udruženju okuplja nekoliko bakica i dekica, dok će na jesen taj broj, već po tradiciji, biti mnogo veći. 

Ekipa „Dnevnika” za jednim stolom zatekla je društvo koje svaki dan dolazi da popije kaficu ili čaj, odigra partiju remija i ispriča sve dogodovštine od prethodnog dana. Jedna od njih je Radojka Ilić, koja se u Novi Sad doselila iz Beograda pre pet godina da bi nakon godinu počela redovno da dolazi u Poštansku 3.

– Ja sam stalno ovde, a dolazim radi društva i druženja – kazala je s osmehom Radojka Ilić. – Dodatni razlog mog dolaska je remi, igra koju volim da igram, a imam dobru ekipu, što je veoma važno. Mnogo novog društva sam dobila ovde!

Na svaku njenu reč glavom klima i njen prijatelj Marinko Čavar, koji je u Udruženju poznat kao pesnik ili, kako njegov pajtaš i protivnik u remiju dobacuje, stihoklepac. On pesme piše još od osnovne škole, kako kaže, kada su postojale „Male novine”. Na početku razgovora ponudio se da svima ulepša dan svojom pesmom „Kartaroši”. Već prvi, divno pročitani, stihovi pesme, „Četir’ stola, četir’ deke, svaki deka po tri bake, samo jedan ima jednu, al’ za troje, čilu, vrednu”, izazvali su gromoglasni smeh. Posebno su se smejali oni kojima je ta pesma i posvećena.

Osim pesme o njihovoj kartaroškoj ekipi, Čavar je pročitao i pesmu o domaćici Veri koja je osvojila srca svakog člana Udruženja. Uz šalu i smeh, otkrili su nam tajne o ljubavi koja često pokuca na vrata prostorije u kojoj se okupljaju, provode i odmaraju brojni novosadski penzioneri. Tako Marinko Čavar, otkako je otišao u penziju, svaki dan provodi u Udruženju.

Članovi Udruženja penzionera tvrde da imaju najdivniju domaćicu koja kuva najbolju kafu u celom gradu. Vera Roža u Klubu radi četiri godine, a svaki dan od 9 do 13 časova na raspolaganju je svim gostima. Odabrano društvo naziva porodicom, a posao u Klubu joj je vrsta terapije.

– Više smo kao rod nego prijatelji, jer se poštujemo– veli Vera. – Više puta sam bila operisana i bolesna i onda sam našla sebe među ovim ljudima, tako da mi sve ovo dođe kao lek. Šalimo se, pa smo svi raspoloženi. Dolaze nam dobri gosti tako da problema nikad nema.

– U početku to nije bilo tako nego je postojala samo jedna prostorija, a onda se nas desetak volontera skupilo pa smo radili, dežurali, kuvali kafe i dizali atmosferu – otkrio je Čavar. – E, sad je ovde sve prošireno, lepo uređeno, prosto doterano i postoji zbog nas. Šteta je da ne iskoristimo sve blagodeti koje ovde pružaju! Ovde su svi s osmehom, dolazimo da ubijemo malo vreme, da izogovaramo ove-one, da mene malo izgrde i tako. Šteta što ovde nemam pesmu posvećenu 70-godišnjici osnivanja Udruženja, u njoj sve lepo piše.

Dolazeći taj dan do Udruženja, Čavar je sreo prijateljicu Milicu Burlicu i nagovorio je da svrati na kafu i partiju remija. Ona je odmah počela da pobeđuje pa se zadržala više od planiranog, a inače je aktivna u folklornoj sekciji i horu, koje se organizuju u Udruženju.

– Kažem ja Marinku da sam u žurbi, ali nagovorio me je da svratim malo i evo, odmah sam upala u igru – rekla je Milica Burlica. – U Klub dolazim koliko mi vreme dozvoli, a uključila sam se u Udruženje zato što volim da se družim, a ovde je društvo i te kako prijatno.

K. Ivković Ivandekić

Foto: F. Bakić