Novosađanka Monika Maširević hodočasnica i zaljubljenica u Indiju

Kada je imala 14 godina privukle su je emisije zagrebačkog novinara Draga Plećka o Indiji. Počela je da proučava sve što ima veze s Indijom i u tom traganju se rodila želja da poseti tu zemlju. Kada su se stekli uslovi, pre 22 godine, prvi put se tamo i zaputila, a po povratku, život joj se preokrenuo u privatnom smislu. Indija je bila država koja je povezala nju i njenog supruga, a našli su se negde na pola puta, između Indije i Srbije.

Najviše me fasciniraju palate, a jedna od lepših u kojima sam bila, i koja se ubraja u sedam svetskih čuda, jeste kraljevska palata u Majsoru, u južnoj državi Karnataka, kaže Monika Maširević.

Rađena je, dodaje, u kombinaciji više stilova, od hinduističkog, malo arapskog, islamskog, pa čak i gotskog.

Svi svodovi i građevine su s mnogo kitnjastih detalja, i to je nešto što me oduševljava. Naročito sam se pronašla u Radžastanu, koji ću posetiti tokom avgusta, nakon Dana nezavisnosti Indije, kaže naša sagovornica.

Kako dodaje, Radžastan je zemlja kraljeva, odnosno maharaya, kako se na indijskom kaže, ima mnogo palata, koloritnih zgrada, a Monika je zaljubljenica u sve što je šareno.

Radžastan je najveća država u Indiji od 24 koliko ih ima, i očarao me je, prosto zaveo, šarenilom, turbanima i muzikom, kaže naša sagovornica.

Koliko sam, dodaje, oduševljena onom spiritualnom stranom Indije, toliko volim i njen kolorit, mnoštvo sitnih detalja, jarkih boja i mirisa.

Prvi put kada sam sletela na aerodrom u Kalkuti, u ranim jutarnjim satima, udahnula sam Indiju. Taj lepljivi miris rododendrona, polena u vazduhu, mirisnih štapića i dan-danas me drži, i stalno joj se vraćam, prisetila se Monika Maširević.

Naša sagovornica kaže da je 82 odsto stanovnika Indije hinduističke veroispovesti, 12 odsto su islamisti, dok hrišćana i budista ima u daleko manjoj meri.

Kada me pitaju šta je to što me vraća u Indiju, ja kažem da sam veliki zaljubljenik u hinduističke hramove, i to se ne može objasniti rečima, navodi Monika.

Kako dodaje, posete hramovima doživljava duboko, emotivno i suptilno, taj kontakt prilikom ulaska u hinduistički hram, kada dotakne rukama i bosim stopalima stoletno kamenje, sva ta muzika, mantra koju čuje, sve joj je izuzetno blisko i u njoj budi neobjašnjiv osećaj.

Tokom svog hodočasničkog puta, Monika je pisala memoarske beleške, koje je pretočila u knjigu.

To je vrsta savremenih putopisa, a dok sam pisala, najveći strah sam imala od srpskog čitališta, ali zadovoljna sam odzivom i pozitivnim kritikama, kaže Monika Maširević.

To je, dodaje, njena intimna ispovest, lična priča o porodici, radnom mestu, državi u kojoj živi, njenom viđenju Indije i tamošnjim doživljajima, poput susreta s pitonom, spavanja u metrou na mermernom podu ili kupanja u javnom kupatilu u Bombaju.

Pripremila sam i veb-stranicu www.monikamasirevic.com za čitaoce, pošto 6.000 fotografija, koliko posedujem, ne može stati u knjigu. Stoga, dok čitaju priče mogu da odu na veb-stranicu i pogledaju dodatne fotografije, ne bi li stvorili realnu sliku. Mene su neke stvari šokirale jer im se nisam nadala. Malo sam se bunila zbog svih tih okolnosti i uvek su se sa mnom šalili da li ću preživeti sve to. Iz te neke šale se javila ideja da naslov knjige bude „Preživeću – Avanture sa hodočašća”, poručila je Monika.

Inače, uvek idem bosa, iz poštovanja prema svetim mestima koja posećujem i njihovim božanstvima, navela je naša sagovornica.

Indija je izuzetna zemlja bogata hramovima, a Monika je bila u onim starim čak 13 vekova. Njen poslednji, šesti put u Indiju, odveo ju je do hrama koji je nov, ali urađen na temeljima starog.

Na svojim predavanjima vrlo često sam govorila o tome kako se radi puđa – liturgija – u hinduističkim hramovima, iz koliko se elemenata sastoji i slično, kaže Monika.

Kako dodaje, hinduizam ima vrlo šaren panteon božanstava, i to zaista treba dugo proučavati da bi se znalo ko je kome supružnik, brat, sestra, ko su Višnu, Brama, Šiva i slično.

Hinduizam ne bi sebe nikada definisao kao vrstu religije, posebnim i drugačijim od ostalih religija čini ga to što nema osnivača, niti svoju svetu knjigu. Više je kao filozofski pravac, odnosno način življenja. Filozofija života Indijaca je nešto što je na mene ostavilo veliki utisak. U Indiji retko da ćete videti nekog ko je depresivan, ili ko se ne smeje, iako neki žive na rubu egzistencije, rađaju se i umiru na ulici, poručuje Monika.

Kako kaže, sretala je ljude na ulici, one koji žive kraj kontejnera ili u nekim zastorima između dva drveta, ali svi imaju razvučen osmeh od uha do uha. Teško da bi to na Zapadu neko mogao osetiti. Taj njihov odnos prema životu je povezan s njihovim shvatanjem života jer su svesni toga da su posledice njihovog prethodnog življenja doprinele tome da se rode u takvom telu, odnosno u takvoj porodici, u takvim uslovima u ovom životu, te s lakoćom prihvataju svoju situaciju.

I. Bakmaz