Eklektičke digresije o božanskom: Šetnje kroz paralelne stvarnosti

Dikov život obeležava egzistencijalna neizvesnost i jurnjava za rokovima predaje rukopisa, nekoliko brakova i razvoda, (zlo)upotreba alkohola i droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog višečasovnog pisanja). Njegov talent je vidljiv u bezmalo svakoj priči; otuda čitaočev osećaj da bi priča bila remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Iako je koristio standardni arsenal naučne fantastike - robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika - Dik nije pristajao na njihovo rutinsko, senzacionalističko “trošenje”. Njegova proza je najupečatljivija u slikanju odmaka od društvenih, moralnih, prostorno-vremenskih pravila; česta postavka njegovih proza podrazumeva početno „normalno“ funkcionisanje svakodnevice/sveta koji se u trenu menjaju postajući neprepoznatljivi, pa su junaci prinuđeni da traže svoje mesto u novoj stvarnosti. Većina Dikovih knjiga uveliko premašuje žanrovski prosek potvrđujući time mišljenje Stanislava Lema u studiji “Fantastika i futurologija” (1973) da je američka proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije - a među tim izuzecima apostrofiran je upravo Filip K. Dik.  

U poslednjoj deceniji života Dik je opsednut mistično-religijskim pitanjima što je posledica bizarnih doživljaja s početka 1974. godine kada je iskusio neku vrstu prosvetljenja, osećajući da je “posednut” od blagonaklonog entiteta, nepoznate “inteligencije” VALIS (akronim za: Veliki Aktivni Logički Inteligentni Sistem). Dikov doživljaj sveta se bitno usložnjava dodavanjem novog nivoa „stvarnosti“ u realnom življenju i literaturi – posebno u “VALIS” trilogiji koju čine romani „VALIS“ (1981), “Prodor božanskog” (1981); “Sova na dnevnom svetlu“ završni segment zamišljene trilogije ostao je u skicama a izdavači su trilogiji dodali roman “Seoba duše Timoti Arčera” objavljen neposredno posle Dikove smrti (1982).

“Prodor božanskog” (Kontrast, 2018) se nastavlja na “VALIS” tek uzgrednim pominjanjem ponekih pojmova i ličnosti iz prethodnog dela; veza sa “VALIS”-om je u osnovnoj temi priče a ona je  prodor božanske pojave-entiteta u realnost koja je junacima (i čitaocima) poznata; reč je, dakle, o fizičkoj pojavi nadljudskog principa (i nadljudske moći) u trivijalnoj svakodnevici čovečanstva. Težište “Prodora…” je na uspostavljanju balansa božanskih sila, njihovom spajanju i udruženom delovanju. Ono što povezuje “VALIS” i “Prodor…” je neurotično-haotična atmosfera te rastrzanost priče (adekvatna reakcijama i postupanjima junaka). Stoga se osnovna priča “Prodora…” može najmanje dvojako tumačiti: kao košmar Herba Ašera koji se, u krioničkoj komori, nalazi u stanju bliskom komi (ili smrti) dok se ne ukaže mogućnost njegovog izlečenja posle saobraćajne nesreće  ili kao (ne)linearna priča o povratku božanskog identiteta na Zemlju, nesreći koja mu oštećuje mozak te etičko-filozofskom nadmetanju i nadmudrivanju sa religijskim institucijama (ogrezlim u politikanstvu i trgovanju uticajem) i, mnogo bitnije, dijalogom sa ženskim delom njegove ličnosti (davno odeljenim) koji pokušava da ga ubedi u nužnost odlaganja strašnog suda.

Kako god da se priča iščitava njene se niti raspliću i prepliću u prevrtljivoj kauzalnosti koja podrazumeva šetnje kroz paralelne stvarnosti i višestruko ponovljena dešavanja sa drugačijim vrednosnim predznacima. Na složnost događanja nadovezuju se filozofski monolozi i razgovori odnosno svojevrsne “eklektičke digresije” o religijsko-mističkim znanjima iz različitih civilizacija i epoha, a u kojima Dik pronalazi veze koji potvrđuju njegove ideje. Stoga je  “Prodor…” moguće čitati kao čisto literarnu tvorevinu koja vrcavo i uverljivo dosledno prati/opisuje ideje svojih junaka ali i kao ezoterijski priručnik-uvod u tajna znanja i raznorodne hipoteze utemeljene na njihovom otkriću.

Ilija Bakić