Gordana Đilas, pesnikinja: Čemu poezija ako je niko ne čita?

U besedi na uručenju ove nagrade navela je da su „ponekad reči koje zapisujemo jedini način da se izrazimo, jedina mogućnost, posebno kada osećamo da nema nikog ko bi nas mogao čuti ili razumeti“. Stoga smo razgovor sa poznatom novosadskom poetesom i započeli pitanjem u kojoj meri taj stav korespondira s njenim pevanjem, od tematsko-motivskih interesovanja pa do pesničkog izraza?

– Beseda nastaje iz istog tonaliteta kao i poezija, nju je potrebno čekati ili pokušati da se prizovu reči koje su joj potrebne i ona jeste poetski odgovor na jedan dubinski osećaj gubljenja potrebe ili mogućnosti da možemo biti pristupačni, razumljivi i zanimljivi drugom ljudskom biću. Posebno da ga mogu interesovati naše emocije, strahovi, želje, nadanja, naša poezija... – otkriva nam Gordana Đilas. – U vremenu kada je promena društvenih paradigmi do koje je doveo brz tehnološki napredak - čini mi se i prebrz - gde je privatnost dovedena u pitanje, kada sve može svakog trenutka da postane javno, bude snimljeno mobilnim telefonom i postavljeno na neku od društvenih mreža, naizgled paradoksalno se privatnost povlači sve dublje u sebe i postaje polako neprepoznata i nama samima. Kuda to vodi, ne znam. Generacije koje će doći taj problem moje genarcije na prelomima između tih čudovišnih paradigmi starinskog načina (i nerazrešenih konflikata u njemu), i novog, tehnicističkog (i nerazrešenih konflikata u njemu) neće imati. Imaće nešto drugo, što mi nećemo znati da razumemo. Kod poezije je uvek prisutna potreba da se uspostavi komunikacija sa onim ko je čita. Jer čemu poezija ako je niko ne čita? Radost je da čitalac u njoj može prepoznati emocije, slike, zvukove koji su i mene vodili. I ja to ne moram da znam. Dovoljno je da se polje njene prijemčivosti širi i da se time obogaćuje nepresušna energija koja nam daruje život. 

 Može li se danas zaista govoriti o „ženskoj pesničkoj praksi“, odnosno da li je na domaćem književnom nebu uspostavljena jasna linija između „muškog“ i „ženskog“ poetskog pisma?

– Što se tiče muškog i ženskog pevanja, nikada ne razmišljam na taj način. Poezija je ili dobra ili manje dobra, s obzirom na to da je reč o najvišim dometima koje ljudski um može da da. S druge strane oseća se razlika u vrednovanju poezije koju pišu muškarci i poezije koju pišu žene, i čini se da se manje pažnje posvećuje poeziji koju pišu žene, i nije teško iz ovoga izvući zaključak. Među mnoštvom muških, izabere se nekoliko ženskih imena (kao da je limitirano) i to je to. Po nečijoj meri, savesti i odgovornosti. A vreme je najveći sudija. Ono će pokazati. Ali, ne nama, već onima koji će doći posle nas.

 U kritičarskim slovima gotovo se kao mantra ponavlja sud o raznorodnosti i vitalnosti pesništva našeg vremena, o bogatstvu poetika, odličnim knjigama... I oseci čitalaca. Znači li to da je sve manje onih koji žele da čuju „reči koje leče i umiruju poput majčinog glasa“? Ili se te reči danas samo teže probijaju kroz svekoliki tehnološko-medijski šum?

– Nikakav tehnološko-medijski šum ne može da umiri kao majčin glas, ne može da zameni detinjstvo, prve senzacije i doživljaje. Tu smo svi jednaki i isti, iz istog izvora crpimo svoje životne putanje, sadašnjost i budućnost. I kad se čini da tih osnova u poeziji nema, varamo se. Uvek je ima, ali u najrazličitijim oblicima, temama, vremenima, epohama. Uvek je u srži čovek i njegovo bivstvovanje, ma kakvo ono bilo.

Lepo ste primetili da je sve manje onih koji žele da čuju poetsku reč. Kao da postoji namera da se od tih reči pobegne, i u toj potrebi se pokazuje kolika je njena moć. Zaogrnuti se njima značilo bi da je potrebno učiniti još jedan napor, posle, na primer, jednog napornog dana. I umesto tog napora koji bi mogao da dovede do uranjanja u okrepljujuću tišinu njenog ritma, ili davno zaboravljene melodije, mističnosti i nedokučivosti života, poseže se za instant formama samozaborava koje u izobilju nudi industrija zabave. Dakle, sve se vodi na pojedinačnu ličnu potrebu za istinskim sadržajima koji nas mogu uvesti u uzvišena stanja duha, a tamo je, oni koji tamo borave znaju: ono što nam je, pored osnovnih  životnih potreba, jedino još potrebno.

 Kada je pre neku godinu otvoreno u Letopisu Matice srpske pitanje „visoke“ i „niske književnosti“, listom svi akteri te rasprave u fokusu su imali – roman. Znači li to da kiča nema u poetskom svetu? Ili ga, zapravo, ima itekako, ali zbog činjenice da poezija nije komercijalna, ne upada u oči?

– Kiča ima svuda, pa i u poeziji. Ali, poezija nije posao, stoga nema ni komercijalizacije. Kiča ima kada se pokušava na silu biti aktuelan, ugađati savremenom istorijskom, političkom, modnom trenutku, ali kao i svaka pesma, ako je dobra, može da prođe i sa nešto kiča. Poezija opstaje u raznim formama i oblicima i to je lepo. Dobro je dok god ima mesta za sve, pa i za kič. On je deo naše svakodnevice, pitanje je samo kako ćemo se prema tome odnositi.

 Važi li još uvek nauk Vaska Pope da se izvan oslonca na pesničko tlo našeg jezika ne može učiniti nijedan krilati korak u poeziji, te da se u toj dubini kriju izvori naših velikih, prošlih i budućih, pesničkih tokova?

– Bez uranjanja u tradiciju suštinski nema velike poezije. Vasko Popa je tradiciji dao novu formu, osvetlio ju je iz svog pesničkog ugla, osvajajući najviše vrhove, postavši tako i sam, svojom poezijom deo tradicije, proširujući je i nadograđujući je. U tradiciji smo i kada mislimo da nismo i kada se borimo protiv nje misleći da nas koči, unazađuje, da je odricanje od nje nešto što je korak bliže svetskim tokovima. Pošto je tradicija sastavni deo našeg bića, i onog stvaralačkog, ne možemo je marginalizovati ili ignorisati. To bi značilo da ne volimo sebe. Možemo imati prema njoj kritički stav, preispitivati je. A ako je poznajemo, priznajemo i prihvatamo u mogućnosti smo da razumemo i poštujemo druge. To je prednost koja se ne može zanemariti. Poezija, sa svoje strane omogućuje da se ona prihvati i doživi na najrazličitije moguće načine, ona iz nje izvlači ono suštinsko i pruža neiscrpno polje mogućnosti za otvorenost prema različitom. 

 Još pre pola veka Zoran Mišić će napisati: „Pobediće ona poezija čiji nosioci budu snažne, celovite ličnosti, koje su shvatile pravac, brzinu i ćudi matice našeg vremena“?

– Živimo u vremenu kada su snažne, celovite ličnosti koje bi mogle da integrišu osnovne nosioce matrice u kojoj se svako snalazi kako zna i ume, vrlo retke. Otuda tako naglašeno mnoštvo najrazličitijih poetika, susreta, kreativnosti. Sve je prisutno i sve je dostupno da nam odvuče pažnju sa makroplana na mikroplan i svi smo zaokupljeni na mikroplanovima, uronjeni duboko u njih, tako, da, ako bi se takva ličnost i pojavila, većina nas je ne bi ni prepoznala. Postali smo pojedinci bez potrebe i svesti da nam je potrebna zajednička osa oko koje bismo mogli da se zalažemo i nastojimo da održimo osnovne ljudske vrednosti koje nas čine dostojnim Tvorca. Danas je svako kosmos za sebe, ali to nije dovoljno, kontraproduktivno je. Da li će se takva ličnost u budućnosti pojaviti, ne znam. Da li bih volela? Bih. Za mene lično, ona bi, kao čovek i kao pesnik morala biti integrisana.

 Ima li smisla savremenu srpsku poeziju stavljati u kontekst svetskih trendova? Ili ti trendovi danas praktično ni ne postoje, odnosno nema više poeta koje ostavljaju na globalnom nivou zaista dubok trag, poput svojevremeno Bodlera, Vitmana ili Jesenjina?

– Savremena srpska poezija je velika i moćna i svakako ima svoje mesto i u svetskim razmerama, ali treba raditi na njenoj prisutnosti i vidljivosti. To bi trebao da bude sistematski planiran, stručan i dugoročan projekat i jednako važan kao i projekti koji se tiču tržišta, industrije, hrane... I treba se prema njoj odnosti kao prema najdragocenijem kapitalu jer hrani naš duh i čini ga delom jedne celine koju nadopunjuje ali i prima njene uticaje. Poezija je živa, u stalnoj promeni i stalnom preispitivanju.

I, da napravim malu digresiju: za svakog od nas postoji, ako ne pesnik, onda poneki stih za koji se vezuje, verujući da će mu njegovo pamćenje pomoći u svakom trenutku kada za to postoji potreba. Ima situacija u životu na koje nemate odgovor. Tada jedini odgovor može biti pesma koju volite, ili neki stih, koji živi sa vama, i kao pravi prijatelj, uvek je tu kada vam zatreba. A to je moćno, zar ne?

 Svojevremeno ste zapisali da nam „poezija dariva duhovnost kao najvišu odbranu od svih nastojanja da nas dezintegrišu i oneraspolože pred životom“. Znači li to da je zaista, kako to tvrdi Tanja Kragujević, „neugasiva vera lirika“?

– Ukoliko je istinska/iskrena i prava, ona je najdublje uronjena u naše kolektivno nesvesno, običaje, tradiciju, nadopunjujući i proširujući naše poimanje samih sebe što je uslov za poimanje svega ostalog. Živimo u oskudnim vremenima u svakom smislu, vremenima poremećenih i uzdrmanih vrednosti koje je doneo liberalni kapitalizam. Svesno se ide na njihovom razbijanju, jer je sa dezorijentisanim čovekom najlakše manipulisati. Držimo li se naše duhovne matrice, svako kako zna i ume, pruža nam se mogućnost da se odbranimo. Posebno mesto u odbrani sveta od dezintegracije pripada poeziji. Poezija nam daruje prostore koji su nedodirljivi i nedostupni grubom materijalnom svetu. Ali nam i pomaže da prema njemu gradimo kritički odnos, i da balansiramo sa verom da nam ona u tome pomaže onako kako najbolje zna i ume. Jer, uvek je prvo bila reč. Potom sve ostalo.

M. Stajić