„Dnevnikova” priča:  Milunka Savić, žena s najviše odlikovanja u istoriji ratovanja

Nagrađena je sa čak dva francuska ordena Legije časti i jedina je žena-vojnik koja je dobila francuski Ratni krst sa zlatnom palmom. Nagrađena je i Zlatnom Karađorđevom zvezdom s mačevima, odlikovana Zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“ i dobila Spomenicu na Prvi svetski rat 1914–1918 i Albansku spomenicu.

Legenda o nečuvenoj hrabrosti traje i danas, i posle sto godina nije izbledela. Francuski predsednik Emanuel Makron se u okviru dvodnevne posete Srbiji, zajedno s predsednikom Alkeksandrom Vučićem, prekjuče poklonio senima Milunke Savić u Aleji velikana na Novom groblju u Beogaradu. Tom priliko razgovarao je i s njenim potomcima.

Rođena je 1890. ili 1892. godine u selu Koprivnica, kod Jošaničke banje. Bila je najstarije dete majke Danice i oca Radenka, a posle nje su se rodili Miona, Slavka i Milan.

Izabrala je Beograd

Zanimljivo je da je odbila ponudu francuske države da dobije njihovo državljanstvo, preseli se u Pariz i uživa vojnu penziju. Njeni unuci kažu da joj je ponuđena i kuća na Jelisejskim poljima, koju je glatko, bez razmišljanja, odbila rečima da je srpska majka. Izabrala je život u Beogradu. Običan narod ju je voleo i često je pozdravljao na ulici, po priči njenih unuka, pa čak su i prilazili da bi se rukovali ili je pomilovali.

Milunka Savić je pristupila srpskoj vojsci još za vreme Prvog balkanskog rata 1912. godine kao dobrovoljac, i to kao Milun. Njeni potomci kažu da je to zato da bi spasla brata od mobilizacije, ali, po nekim pisanjima, i njen brat se kasnije priključio srpskoj vojci. Odsekla je duge devojačke kose i odbila mnoge prosce, jer je važila za lepu devojku u svom selu, vezala maramu oko grudi i gotovo pune dve godine bojevala je na ratištu preobučena u muškarca.

Nije bilo nikakve sumnje, sve dok nije ranjena u Bici na Bregalnici, kada se otkrilo da je Milun, u stvari, Milunka. Učestvovala je i u opsadi Skadra, ali tek nakon ranjavanja, kada je pokazala izuzetnu hrabrost, biva odlikovana Karađorđevom zvezdom. Nakon oporavka, savetuju je da nastavi da bude učesnik rata, ali kao bolničarka, ali ona zahteva da joj se vrati puška. Kao dokazani vojnik, nastavila je da se bori sa srpskom vojskom i za vreme Drugog balkanskog, ali i Velikog rata.

Nove bitke, rane i herojstva te neustrašive žene dovele su do toga da je Milunka sedam godina provela u rovovima i ratu, bez odsustva, i za to vreme devet puta je ranjena, ali 12 puta odlikovana.

U Prvom svetskom ratu takođe se prijavljuje kao dobrovoljac, iako je sada već bila dokazani ratnik. Primaju je vojvoda Putnik i kralj Aleksandar i određuju da će biti deo Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“, koji je važio za Gvozdeni puk. S njom se, rame uz rame, borila i Škotkinja Flora Sands, britanska bolničarka koja je kasnije postala jedina žena oficir srpske vojske u Velikom ratu, odlikovana sa sedam medalja.

Milunka nakon Kolubarske bitke dobija Karađorđevu zvezdu s mačevima jer je pokazala višestruko herojstvo i istakla se kao bombaš.

U jesen 1915. godine u Makedoniji Milunka je teško ranjena u glavu i s ranama se povlačila preko Albanije. Njena hrabrost bila je nesalomiva. Pristala je na oporavak samo nekoliko meseci, da bi se što pre vratila na Solunski front, nastavlja da ratuje u bitkama u leto i jesen 1916. godine.

Spomenici od Inđije do Niša

Ulica na Voždovcu u Beogradu gde je nekad živela nosi njeno ime, a na kući je postavljena spomen-ploča. Prvi spomenik Milunka dobija u Jošaničkoj banji 1995. godine, rad vajara Ljubiše Mančića. Opština Inđija je prošle godine na ulazu u grad podigla spomenik Milunki Savić, koji čuva  sećanje na srpsku heroinu.

Kad je neko bio toliko veliki za života, slava mu je večna. Danas njeno ime nose ulice u Valjevu, Jagodini, Kraljevu, Kosjeriću, Kruševcu, Zrenjaninu, Nišu, Mladenovcu, Paraćinu, Šapcu, Svilajncu i naravno Stepanovićevu i Jošaničkoj banji.

Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912–1918, njihovih potomaka i poštovalaca u Beogradu Milunku je proglasilo za počasnog člana. RTS je snimio dokumentarac o toj hrabroj ženi, u Domu Vojske u Beogradu 2013. godine prikazana je multimedijalna izložba. Napravljena je i predstava pod nazivom „Legija časti – Milunka Savić“, koja je premijerno izvedena na sceni Akademije 28 u Beogradu u januaru 2014. godine.

Čuvena je Bitka na Kajmakčalanu, ali još veća hrabrost te žene koja je u sastavu Gvozdenog puka, priključenog kod Crne reke 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji, zarobila 23 bugarska vojnika. Tada dobija dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“ i Ratni krst sa zlatnom palmom, kao jedina žena na svetu. U zvaničnoj naredbi za njeno odlikovanje piše: „28. septembra 1916. godine na Crnoj reci javila se dobrovoljno da ide ka neprijateljskim rovovima radi pozivanja bugarskih vojnika na predaju. Došla je do neprijateljskih rovova i, blagodareći svom lukavstvu, uspela je da 23 neprijateljska vojnika toga dana prevede na našu stranu. Tada je ranjena“.

Ta priča, iako istinita, bila je toliko teška za poverovati da su neki smatrali da se graniči s mitom. Međutim, medalja je tu da potvrdi da ipak nije izmišljena.

Pisac Milan Bogojević, pripremajući knjigu „Milunka Savić – ordenje i ožiljci“, dolazi u posed intervjua koji je Milunka dala novinaru „Pravde“ Spasoju Đorđeviću u avgustu 1937. godine. U tom članku ona objašnjava kako je uspela da zarobi čitav vod bugarskih vojnika. Njene reči govore dovoljno o tome da su je, osim velike hrabrosti, krasili brza pamet i lukavstvo.

– Od Bitolja do Đevđelije Bugari su imali neprekinute rovove – pričala je narednik Milunka Savić, i kazala da su uspeli da se uvuku na nekoliko mesta u njihov rov.

Našli su se jedni pored drugih. Tada je Milunka predložila podnaredniku Goluboviću da pređu kod neprijatelja i pozovu ih na predaju. Javi se jedan vojnik iz Vranja: „Podnaredniče Milune, ja ću s tobom“. Kada su naišli na bugarskog stražara, koji je spavao naslonjen na pušku, Milunka mu trgne pušku, i on se probudi prestrašen. Počeo je da moli da ga ne ubiju. Milunka kaže da mu je objasnila položaj Bugara i rekla da će svi izginuti i da im je bolje da se odluče na predaju.

Sva Milunkina deca

Kada je 1920. godine demobilisana, Milunka nije imala gde da stanuje. Bez škole i samouka, prvo je radila u Bosni i Hercegovini kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici uniformi, da bi se 1922. godine udala za Veljka Gligorijevića iz Mostara, gde su se upoznali, i dve godine kasnije rodila ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke – Milku, koju je pronašla ostavljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju, svoju sestru od ujaka, i Zorku, koju je usvojila iz sirotišta i koja je bila hendikepirana zbog meningitisa koji je preležala. Veljko je zapostavio porodicu i brak se ugasio, te je Milunka odgajala svoju decu sama, ali ne samo njih. Živela je teško ceo život, a uspela je da iškoluje tridesetoro dece iz svog rodnog sela. Sav novac koji je zaradila davala je na decu, njoj ništa nije trebalo i ništa nije bilo teško da uradi. Koje god dete u selu prilikom posete bi videla da je visprenije, Milunka je, naravno uz roditeljsku dozvolu, vodila za Beograd, kod sebe, i finansirala mu školovanje.

– Sega ću se javim i na drugovite iz moga rota – prisetila se Milunka Bugarevih reči u razgovoru s novinarem „Pravde“.

Bugarski stražar je zamolio Milunku da zagovara njihovog komandira, koji je bio na osmatračnici, dok oni prebegnu kroz rovove na srpsku stranu.

Tada je Milunka prišla bugarskom komandiru, ispričala mu da je iz okoline Kruševca, da je devojka i da se uželela svojih roditelja, te hoće da se preda s još srpskih vojnika koji takođe žele da se vrate kući. Dok ju je bugarski komandir slušao, njegovi vojnici su pobegli, on je uvideo da je nasameren kad se Milunka počela udaljavati nakon dogovora da se u ponoć nađu kod jednog drveta, kada će doći sa srpskim vojnicima. Tada je neko pripucao i Milunku je pogodio metak, ali je uspela da i ranjena stigne na srpsku stranu. Tamo su je čekala 23 bugarska vojnika koji su se već predali.

Od države dobija imanje u Stepanovićevu za zasluge u ratovima, međutim, odlazi za Beograd sa ćerkama u potrazi za boljim životom. Na inicijativu njenih saboraca, 1929. godine dobija posao u Hipotekarnoj banci kao čistačica, gde je provela ostatak svog radnog veka i stekla penziju.

Između dva rata, poštovali su je širom Evrope, a ona bi odlazila na svaki poziv, proslavu jubileja, polaganje cveća na spomenike, i to u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj brojnim odlikovanjima. Išla je i u Pariz, gde su joj francuski vojnici u stavu mirno odali zasluženu počast. Bila je veliki patriota, nikad se ne žaleći, slobodno vreme provodeći u svojoj bašti, u kojoj je uživala, praveći kolače za svu decu u komšiluku. Deca su u njenoj kući uvek bila dobrodošla.

Vojni veterani su je redovno posećivali, a starost je provela u svojoj kući na Voždovcu. Tek 1972. godine Skupština grada Beograda Milunki dodeljuje stan u Braće Jerković, na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Godinu nakon toga, Milunka je umrla u svojoj fotelji, štrikajući, doživevši tri moždana udara. Sahranjena je 5. oktobra 1973. godine na Novom groblju u Beogradu samo u prisustvu porodice, bez ikakvih vojnih i državnih počasti. Porodična kuća prodata je godinu nakon njene smrti.

Odsekla je duge devojačke kose

Odsekla je duge devojačke kose i odbila mnoge prosce jer je važila za lepu devojku u svom selu, vezala maramu oko grudi i gotovo pune dve godine bojevala je na ratištu preobučena u muškarca. Nije bilo nikakve sumnje, sve dok nije ranjena u Bici na Bregalnici, kada se otkrilo da je Milun, u stvari, Milunka. Učestvovala je i u opsadi Skadra, ali tek nakon ranjavanja, kada je pokazala izuzetnu hrabrost, biva odlikovana Karađorđevom zvezdom.

Punih 40 godina nakon njene smrti, 10. novembra 2013, Milunka Savić je preneta iz porodične grobnice u pohranjena u Aleju velikana, gde joj je i bilo mesto jer je najodlikovanija žena u istoriji ratovanja, ali veliki humanista, pre svega.

Njeni unuci kažu da su ponosni što su potomci velike žene, ratnika, patriote, koja je pronela slavu Srbije u svetu, i koju su cenili i saveznici i njeni ratni drugovi, i o njoj pričane legende.

Maša Stakić