ELEONORA MIČATEK: Slovaci ovde tri veka čuvaju svoj identitet
- Imala sam motiv da ponovo dođem u Novi Sad i Kisač - kaže Eleonora Junod Mičatek, unuka nekadašnjeg novosadskog advokata Ljudovita Mičateka, koji je bio jedan od predsedavajućih na Velikoj narodnoj skupštini 1918. godine u Novom Sadu.
Eleonora, nastavnica francuskog i nemačkog jezika u ekonomskoj školi u Švajcarskom Bazelu, gde je odrasla i živi, početkom jula je doputovala u Novi Sad sa sinom Nikolasom, kćerkom Korin i unukama.
Bio je to njen četvrti susret sa rodnim krajem pradede, dede i oca. Sa Eleonorom Junod Mičatek smo se sreli u Kisaču.
- Čovek se rado vraća tamo gde je dobrodošao, a ja sam ovde lepo primljena – priča za “Dnevnik” - Ponela sam i pun kofer dokumenata i fotografija o dedi Ljudovitu. Želim da se o njemu napiše velika i ozbiljna knjiga. To mi je i bio jedan od razloga zbog čega sam ponovo ovde. Povela sam i sina i kćerku da pogledaju divnu postavku u Muzeju prisajedinjenja. Nažalost, drugi sin i kćerka nisu mogli da pođu sa nama zbog obaveza.
Čovek se rado vraća tamo gde je dobrodošao, a ja sam ovde lepo primljena. Ponela sam i pun kofer dokumenata i fotografija o dedi Ljudovitu (Eleonora Mičatek)
Eleonora je izložbu u Muzeju prisajedinjenja pogledala prošle godine prilikom obeležavanja stogodišnjeg jubileja prisajedinjenja Banata, Bačke, Baranje i Srema Kraljevini Srbiji. Postavka je ostavila snažan uticaj na nju. Bila je ispunjena radošću što su ljudi koji su pre jednog veka veoma mnogo učinili za slobodu i ravnopravnost svih na ovim prostorima, dobili zasluženo mesto.
- Obeležavanje stogodišnjeg jubileja u Novom Sadu je bilo dostojanstveno – priča Eleonora - Bila sam impresionirna kako je sve to bilo dobro osmišljeno i svečano. Mi potomci poslanike Velike narodne skupštine lepo smo dočekani. Kada je gospodin Igor Mirović pročitao naša imena, i kad sam čula svoje ime, mahala sam mu da sam tu i da se radujem zbog toga.
Potomci Velike narodne skupštine ponosni
Obeležavanje stogodišnjeg jubileja u Novom Sadu je bilo dostojanstveno – priča Eleonora Mičatek. - Bila sam impresionirna kako je sve to bilo dobro osmišljeno i svečano. Mi potomci poslanike Velike narodne skupštine lepo smo dočekani. Kada je gospodin Igor Mirović pročitao naša imena, i kad sam čula svoje ime, mahala sam mu da sam tu i da se radujem zbog toga.
Elenora je četvrti put u Novom Sadu i Kisaču. Tu su njeni koreni. Tu su živeli i stvarali njen prededa Jan Mičatek, učitelj i evangelistički svetšenik, tvorac simbola i zastave Slovačke Republike, i njen deda Ljudovit, koji je, osim poslova u svojoj novosadskoj advokatskoj kancelariji, uređivao i dvonedeljnik na slovačkom jeziku “Dolnozemski Slovak” i pomagao ocu u Evangeslističkoj crkvi u Kisaču. Prvi susret sa Kisačem Eleonora je imala u detinjstvu. Njen otac Mikulaš, sin Ljudovita koji je poput oca bio doktor pravnih nauka i jedno vreme Benešov pravni savetnik, doveo je svoju porodicu u Kisač da obiđu njegovu rodnu kuću.
– Ne bih znala da vam sad pokažem gde je ta kuća. Bila sam suviše mala da bih zapamtila gde se nalazi – priča Eleonora - Sećam se da je u dvorištu kuće bio duboki bunar i da su ukućani mene i brata plašili da ne priđemo blizu bunara jer u njemu živi “đavo”. Bojali su se da slučajno ne upadnemo u bunar.
U Kisaču danas postoji ulica Mičatek. Nalazi se u blizini osnovne škole. Eleonora međutim, ne zna da li je u toj ulici bila porodična kuća Mičatekovih, ali blizina škole toj ulici na neki način simbolizuje značajnu ulogu porodice u razvoju prosvetiteljstva Slovaka. Treba podsetiti i na deklaraciju Slovaka koju je na Velikoj narodnoj skupštini pročitao Ljudovit Mičatek i u kojoj Slovaci traže od braće Srba da u novoj državi imaju škole na maternjem jeziku, da se u upravama i Evangelističkoj crkvi služi na maternjem slovačkom jeziku.
Deklaracija je 1919. nepunih godinu dana posle Velike narodne skupštine i sprovedena u život. Posle smrti Ljudovita Mičateka, velikog borca za ravnopravnost i slobodu, učesnika u Prvom svetskom ratu, porodica Mičatek je 1928. godine napustila Vojvodinu i Kisač.
Eleonora je rođena u Bratislavi 1960. godine.. Njeni roditelji bi često odlazili kod očeve rodbine u Trenči gde je kao devojčica slušala priče o dedi Ljudovitu. Tako je čula da je deda imao samo četiri godine kada mu je majka umrla. Njega i njegove sestre odhranio je otac Jan Mičatek.
- Godine 1968. emigrirali smo u Švajcarsku nakon što je vojska države Varšavskog pakta, predvođena sa Sovjetskim Savezom ušla u Čehoslovačku da zaustavi Praško proleće koje je vodila ka politčkim reformama. U Švajcarskoj sam se školovala, zaposlila i udala za Švajcarca – kaže.Drugi njen susret sa Vojvodinom, Novim Sadom i Kisačom bio je 2003. godine kada je njena kćerka Korin pisala maturski rad u gimnaziji. Obrađivala je temu “Evropski čovek” i odabrala je biografiju Mikulaša Mičateka, koji se uklapao u zadatu tematiku.
-Te godine sam se prvi put uverila i prijatno se iznenadila time kako su Slovaci na ovim prostorima uspeli tri veka da očuvaju svoj jezik, običaje i kulturu. Ne bavim se politikom da bih se upuštala u komentar, ali je otac često govorio o dobrom primeru multinacionalnosti i multikulturalnosti Vojvodine i Srbije.
Često je čitao neke čehoslovačke novine i komentarisao kako su Slovaci u dijaspori zaboravili svoj jezik, pismo i tradicije. Ovde je to sačuvano i negovano od naseljavanja Slovaka, znači tri veka!
Eleonora Mičatek brine o tome da njena deca i unuci ne zaborave na svoje korene. Svi govore slovački i putuju, obilaze mesta gde Slovaci žive.
Eržebet Marjanov
Projekat „Tolerancija i raznolikost udružene u zajednički život Vojvodine” realizuje „Dnevnik” uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i verske zajednice.
