Tijana Marković, glumica: Sloboda, igra, pozorište

Tijana nastavlja vredno da radi, spremajući se za predstave čija će premijera biti od jeseni, u novoj pozoršnoj sezoni.

Kakav je osećaj dobijati nagrade, a kakav igrati u predstavi koja je apsolutni hit protekle sezone?

Nagrada Zlatno zrno za najbolju žensku ulogu (Elmire) je toliko moja koliko i svih onih koji su učestvovali u radu na ovoj predstavi. To je naše zlatno zrno. Svakako da nagrade prijaju, to znači da je neko prepoznao vaš trud i rad. Posle svake predstave preispitujem sebe da li sam u tom trenutku dala svoj maksimum. Nagrada i obavezuje na dalji glumački rad. To je potvrda da sam na dobrom putu i motivacija da neprestano usavršavam i razvijam svoje kreativne potencijale. Svakako da podseća na smisao mukotrpnog ulaganja, borbe, traganja i ono najvažnije – zašto se bavim ovim poslom.

Šta je to u vezi „Tartifa“ što je predstavu izdvojilo iz „mase“, osim što jako dobro prolazi kod publike i kritike, dok negde, kao nedavno na festival u Smederevu gde je „opozvana“, ne može da prođe?

Pre svega, napomenula bih da se radi o autorskom projektu Igora Vuka Torbice u koprodukciji dva teatra (Srpskog narodnog pozorišta i Narodnog pozorišta Sombor). Ovakav vid saradnje od samog početka uneo je svežinu, poseban kvalitet zaigranosti, kolegijalnosti i nesebičnog davanja, što je i rezultiralo tolikim brojem nagrada. Do sada smo ucestvovali na nakoliko festivala i osvojili više od dvadeset nagrada. Predstava je takođe ušla u selekciju Bitefa, jednog od najznačajnijih evropskih festivala, gde će beogradska publika imati priliku i premijerno da odgleda “Tartifa”. O njoj se toliko govori i piše, od strane domaće kritike proglašena je pozorišnim događajem sezone. Na žalost, ponekad se u sve to upletu nečiji lični interesi ili bilo koji drugi neargumentovani razlozi i uskrate učešće ove predstave, kao što je to bio slučaj festivala u Smederevu. To je nedopustivo. Pozorište je prostor slobode, igre, prostor za buđenje svesti, za kreativnu pobunu. Ono je tu da ukazuje na sve društvene probleme savremenosti. Kultura jedne zemlje čini njen identitet. To uvek imajmo na umu.

Trenutno radite na dve predstave u Srpskom narodnom pozorištu. Jedna je “Smederevo 41“. O čemu je reč?

Kada mi je rediteljka Ana Đorđević (sa kojom sam radila svoju prvu profesionalnu predstavu ) poslala svoj tekst, u tom trenutku nisam bila još sigurna da li ću zbog obaveza uspeti raditi i ovaj projekat. Ipak, pročitavši tekst, nešto unutar mene me je toliko preplavilo raznim emocijama i davalo samo jedan odgovor: “Da, ti moraš raditi ovo.” Drama govori o tragediji jednog grada, eksploziji skladišta municije davne 1941. u Smederevskoj tvrđavi. Zanimljivo je to da mnoge teme i problemi koji su mučili njih i dan danas su aktuelni u našim životima. Stradalo je mnogo ljudi, između ostalog i ceo ansambl Srpskog narodnog pozorišta. Sedamnaest glumaca, pa to je bila budućnost pozorišta. Kad bi samo malo više imali svesti o našoj istoriji, repertoarska politika naše zemlje unutar svih pozorišta bi se mnogo bolje vodila. Nekako, svakom svojom ulogom preuzimam odgovornost, a ova je predstava u ime svih njih, u ime života, u ime čoveka, ona je oda glumcima. Vredno smo radili, tako da smo već ušli u generalne probe. Velika mi je čast što baš ovom predstavom premijerno otvaramo narednu sezonu. Dobrodošli u Srpsko narodno pozorište!

Druga predstava na kojoj radite je “Travnička hronika“. U njoj igrate Anu Mariju fon Miterer, majku i suprugu, mnošto želja i unutrašnjih nemira, karakterističnih za Andrićeve likove. Kako vam je legla ta uloga i rad na njoj sa rediteljem Nikitom Milivojevićem?

Da. Lik Ane Marije za mene je jedan od najbolje napisanih ženskih likova ikada. Vrlo reljefno. Smenom različitih identiteta ona postaje i nestaje. Andrić u više navrata govori da je ona žena usijane glave i hladnog tela. Supruga austrijskog konzula, dualističke prirode, nestabilnog psihičkog zdravlja, gde do iznemoglosti pokušava da se izbori za svoje mesto u blatnjavoj pustinji, koju čine ljudi različitih veroispovesti, tradicija, kulture i običaja. Na moju veliku radost, ovo je prvi put da radim sa Nikitom. Divan čovek, umetnik... Uvek mi je važno da sa rediteljem ostvarim dobru komunikaciju i ono najvažnije – da steknemo uzajamno poverenje. To se na sreću desilo i ovaj put. Trenutno učim nemački jezik kako bi lik Ane što bolje kreirala i oživela na sceni. Pružio mi je veliku slobodu na putu kako njegovih tako i zajedničkih ideja i na tome sam mu veoma zahvalna. Premijera će biti u oktobru. Vidimo se!!!

Igor Burić