Legendarni somborski rvač Nikola Grbić: Večna žudnja za ljubavlju
Laganim pokretom još uvek snažne i čvornovate ruke, po ko zna koji put toga užarenog dana, vremešni Nikola Grbić oterao je dosadnu muvu sa ivice čaše limunade u kojoj su tiho zvonile kockice leda.
Od kada zna za sebe, a u tom momentu mu je 78 godina, Nikola nije želeo ništa drugo do da život proživi sa sebi srodnom dušom, a sam Bog zna da je platio punu cenu te svoje, ispostavilo se neuspešne, potrage. U predgrađu uzavrelog Buenos Airesa, daleko od njegovog rodnog Švračkovog sela, smeštenog u ličkom kršu onkraj Gospića, ali i od pođednako dalekog Sombora, u kome je proživeo najsrećnije i ujedno najnesrećenije dane života, tiho se ugasio životni žižak nekadašnjeg Kolosa iz Sombora. Više ga se nije bojala ni ona dosadna zunzara. Susedi, porodica Argado, samo su primetili da je senjor- Nikolu lagano klonula glava pod panama šeširom, kao da je na tren zaspao i dok je donja Emilija dotrčala do verande, stameni starac je već bio pred svojim Tvorcem.
A sve je počelo na ljutom ličkom kršu u čestitom plemenu Grbića. poslednje godine 19 veka. Kao da najavljuje stoleće u kome je ljudska civilizacija dosegla zvezdane trenutke, ali i nepojamne dubine zla, u kućici “pod pločom” na svet je došlo dete Nikola i kako se tada izborilo za prvi damar i lahor vazduha u plućima, ceo život u nekoj borbi mu je protekao. Još kao lep i pristao momčić plenio je poglede pre svega svojom atletskom građom, i mada nikada niko u Švračkovom selu nije čuo za Fidiju i Lisipa, činilo se da je po njihovim antičkim ultimativnim proporcijama ljudskog tela klesano i Nikolino. Ni u Gospiću, gde ga je poslalo na kasapski zanat, nije se niko preterano interesovao za sportove, ali okružen žagorom i vrevom prestone Budimpešte, u koju je ubrzo odmaglio svega godinu dana po okončanju Prvog svetskog rata na fremt, sam se Nikola zainteresovao za “gonjanje u kratkim ‘lačama”, kako je nesumnjivo izgledalo grčko-rimsko rvanje njegovim ličkim zemljacima. Sasvim slučajno zalutao je u tada čuveni MTK, teškoatletski klub i dok si dlanom o dlan srpski Kolos je prvak najboljeg kluba u Mađarskoj, zemlji, pored daleke Švedske, svetske velesile u rvanju. Već je tu, u velegradu, pokazao da mu nema ravnog na strunjači, ali i da mu je romantična priroda lakše slamala srce od bilo kog protivnika. Slavan kao pelivan, što je u to vreme značilo tretman dostojan današnjeg holivudskog mega stara, nije mogao da odoli čarima mladih koketa sa Vaci ulice, kojima bi bio interesantan tek kao nova lepeza kojom se mlada frajla iznadovolji posle nekoliko dana. A njega ostavi da pati.
U jednom od svojih napada ljubavnog jada, Nikola pokupi svoja elegantna odela sa amblemom MTK na reveru, i zaputi se u Zagreb, u kome ostade tek dve godine, dovoljno da postane šampion i rvačka legenda mlade kraljevine Jugoslavije. Preko jednogodišnje sportske avanture u subotičkom Spartaku, na insistiranje zaljubljenika u rvanje, pređe u obližnji Sombor u kome bi dočekan kao najveća zvezda tog vremena. Masa sveta je dočekala uparađen fijaker pred Oficirskim domom, tražila se karta više ne bi li znatiželjnici prisustvovali egzibicionom meču sa, od Nikole nešto mlađim ali ništa manje slavnim, somborskim Titanom, Nađ Pištom. Mada je bio dvadesetak kilograma lakši od Pište, borba bi proglašena egal, i nakon što su se prijateljski ogledali, Pišta i Nikola počeše dugogodišnji zajednički teror protivnika na strunjači. U tome im je, finansijski, pomagao znameniti somborski apotekar Đurica Antić, koji im otvori i ortačku kasapsku radnju, ne bi li tada amateri, imali od čega da žive.
Pošto Teškoatletski savez nije imao novaca za dalek put, opravio ih je Đurica i na Olimpijadu u Pariz 1924. godine, takmičenje koje se pokazalo kao neopevana bruka i diskreditacija olimpijske devize “neka pobedi bolji”. U borbi protiv tada svetskog prvaka Vesterlunda, sudije, gle čuda Šveđani, su izazavali gnev tadašnje međunarodne javnosti jer ni nakon propisanih 20 minuta rvanja i bodovne prednosti Grbića, nisu proglašavale pobednika. Rvalo se sve dok Vesterlund nije najzad napravio poen, po sudijskom slobodnom uverenju, vredniji od svih Nikolinih, čime je “Jugos” ostao bez medalje.
Razočaran u međunarodnu sportsku pravdu vratio se Nikola Grbić kući, u Sombor, po ko zna koji put se ponovo nesretno zaljubio u jednu patricijsku mirašdžiku, i onako shrvan ljubavnim jadima, dozvolio sebi da ga na turniru u Zagrebu pobedi neki Marković, kome je do tada bio san da “El grande Grbić“ propere rvački triko. Shrvan svim jadima ovog sveta, zagleda se Grbić u jednu beogradsku damu, i ne časeći časa, iz Sombora pohita u jugoslovensku prestonicu, gde već iduće godine “presliša“ gorepomenutog Markovića i pokaza mu na strunjači da čovek može da leti i bez krila i bez jeroplana. Taman se, kao neprikosnoveni vladar strunjače kvalifikovao za OI u Amsterdamu, 1928, kada ga ostavi beogradska nevernica i izazva mu srčane bolove romantične prirode, na koje je Nikola provereno bio slab.
Definitivno skrhan svojim neostvarenim snovima o toplom porodičnom gnjezdu, “puče mu film” i Nikola Grbić, slavom ovenčana atleta, uloži deo ušteđevine u brodsku kartu za Argentinu u kojoj osvanu 1930. godine sa velikom grupom iseljenika iz tadašnje kraljevine Jugoslavije. Tamo je nastavio svoju potragu za srodnom dušom i još se neko vreme bavio sportom osnivajući iseljenički rvački klub, ali nikada se više nije pojavio na svetskoj sportskoj sceni.
Donja Emilija Argado, susetka sa početka priče, godinama se klela da tako šarmantnog i dobrodušnog gospodina nije u životu srela, ali da joj nikad nije bilo jasno zašto živi sam i zašto mu se tek povremeno, naočigled ničim izazvane, napune oči suzama.
Milić Miljenović
