Simon Grabovac: Otkrivanje pozorišne budućnosti

Naime, pažljivim pregledanjem njenih sadržaja postaje vidljivo i jasno ne samo festivalsko biće nego i dometi i razlozi njihovih umnožavanja. Na osnovu jednostavno koncipiranih anketnih listića, od osnovnih podataka o nekom festivalu, do koncepcije, festivalskih tela i svih bitnih elemenata za postojanje i opstanak nekog festivala, više nego jasno je šta se podrazumeva pod pozorišnim festivalom, a šta su dani, susreti, kaže na početku “brzog” razgovora književnik Simon Grabovac, urednik Internacionalnog festivala alternativnog i novog tetra (Infant) koji se ovih dana, u organizaciji Kulturnog centra Novi Sad,  odvija na elitnim novosadskim pozorišnim scenama,  pred radoznalom i festivalski uzbuđenom publikom.

-  Ozbiljan pozorišni festival podrazumeva jasnu koncepciju, precizno određen način izbora predstava, potrebna tela za umetničku verifikaciju i produkciono-organizacionu  realizaciju festivalskog programa. Kada se držimo ovih uzusa onda se lako konstatuje da pravih festivala u Srbiji ima veoma malo i da većinu pozorišnih događaja čine razne pozorišne manifestacije, smotre, dani... U taj mali broj, pored Sterijinog pozorja, Bitefa i još nekih drugih festivala spada i Infant. To nije neka velika prednost, ali veoma jasno ukazuje na svesnost u tretiranju umetničkog čina i veoma jasan cilj i razloge postojanja. Naravno, niko ništa nema protiv postojanja drugih festivala i dobro bi bilo kada bi svaka lokalna samouoprava imala svoje svečanosti, festivale. Jer, svaka svečanost daje novu energiju, lepotu mestu u kojem se održava, pokreće ljude na nove poduhvate. Infant se, u tom kontekstu, iskazuje kao jasno profilisan festival, sa definisanom koncepcijom i, kao festival koji ima jasan prostor delovanja i velikog upliva na pozorišne trendove i, konačno, na otkrivanje pozorišne budućnosti.

Šta uopšte znači “proći kroz rešeto” Infanta u kontekstu pozorišta (predstava i festivala) danas?

- Veoma je teško ocenjivati pojedina festivalska izdanja, jer svaki festival  ove vrste pozorišta podrazumeva mnoštvo veoma različitih artefakata i po pozorišnom jeziku i po poreklu. Jer u raznim zemljama potpuno se razlikuju interesovanja umetnika i jezici kojim prenose ta interesovanja. Zato je nemoguće posebno ocenjivati nivoe i  doprinose odvojeno, nego je potrebno uočavati trendove i onda donositi ocene i procene pojedinih festivalskih izdanja. U tom smislu veoma se precizno može oceniti kvalitet i istraživačka težnja one vrste pozorišta koja se koristi plesom, igrom, pokretom. Takođe, mogu se precizno detektovati linije i vrste političkog teatra, kao i kretanja u tzv. literarnom pozorištu. Veoma su visoki i dometi transmedijalnog pozorišta, kao i pozorišta koja koriste visoku tehnologiju. Posebnu vrstu i pozorišno zadovoljstvo isijavaju ona pozorišna traganja koja se iscrpljuju u pozorišnoj igri, na prvi pogled bez svrhe, a koja proizvode nezaboravne umetničke efekte. Sigurno je da dragocenu  potvrdu ovim našim opservacijama daje učešće već nekoliko trupa i pojedinaca, na Bitefu, a koje su mnogo pre bile i prošle kritičko rešeto Infanta. To potvrđuje da smo u mnoštvu jezika, istraživanja potrefili ona koja imaju, ne samo vrednost, već i budućnost.

A šta kaže vaše dugogodišnje iskustvo u pripremi, selekciji i predstavljanju alternativne pozorišne scene u Srbiji?

- Pitanje alternativne scene u Srbiji je pitanje kulturne politike. Svako društvo bi trebalo da mnogo više ulaže u alternativnu scenu jer to podrazumeva svest o mogućnosti izbora, o drugom putu, o kritičnosti spram svega onoga što urušava društveno biće. Međutim, iz nekih razloga alternativna scena je bila razvijenija devedesetih nego danas. Nažalost, kod nas se u poslednje vreme mnogo manja pažnja posvećuje ovoj vrsti umetničkog angažmana, iako tu leži ključni potencijali i neiskorišćena rešenja koja su više nego podatna za oporavak i poboljšanje našeg pozorišnog ambijenta. Kad-tad ova pitanja će doći na dnevni red. Pored društvene (materijalne) brige o alternativno sceni, tu se umešala i još jedna nepogoda, a ona se odnosi na liberalni kapitalizam.  On je stvorio takve strategije koje umetnika smeštaju ne u drugi red, nego na društvenu marginu, u kojoj opstaje jedino  baveći se rešavanjem društvenih negativnosti i problema. Tako se mnoštvo naših trupa, koje su se doskora bavile pozorištem sada dobijaju nedovoljna sredstva za bavljenje inkluzijom, agresivnošću mladih, učenjem jezika i šta ja znam čime sve. Prođe i po nekoliko godina a da ne naprave nijednu predstavu.

Neki i zaborave čime su se nekada bavili. 

Đorđe Pisarev