OkoTVoko: Nož u grlo, packa po prstima
Regulatorno telo za elektronske medije, kao deo Mediteranske mreže regulatornih tela, zajedno sa sličnim institucijama Španije, Andaluzije, Hrvatske, Maroka, Katalonije i Portugala, izradilo je Studiju medijskog iznveštavanja o nasilju nad ženama.
Cilj ovog istraživanja je analiziranje medijskog izveštavanja o vestima o nasilju nad ženama u televizijskom informativnom programu, kako bi se utvrdilo da li je objektivno ili senzacionalističko, u kojoj meri mediji promovišu rodnu ravnopravnost i doprinose. U tu svrhu REM je analizirao informativni program RTS1 i TV Prva, u martu, aprilu i maju 2018. Posmatrani su najznačajnije informativne emisije ovih televizija: Dnevnik 1 i 2 RTS-a, i Vesti u 18 TV Prva.
Istraživanje je pokazalo da Javni servis i komercijalna televizija imaju različit pristup informisanju o ovoj temi, a rezultati pomalo iznenađuju. Kada se analizira program Radio televizije Srbije, u oči upada činjenica da je zabeležen mali broj priloga posvećen nasilju nad ženama. Ovo je posebno interesantno ako se uzme u obzir činjenica da je u tom periodu zabeleženo čak 21 ubistvo žena u Srbiji. RTS se tada više bavio otkazivanjem dodele Nobelove nagrade zbog seks skandala, poznatim ličnostima iz Holivuda optuženim za seksualno uznemiravanje, slučajem žene koju je fizički zlostavljao tužilac u državi Njujork, objavivši samo jednu vest o nasilju nad ženama u Srbiji (ubistvo samohrane majke troje dece u Kosjeriću). Tako RTS ne samo da nije odgovorio na programski zadatak zaštite osetljivih i marginalizovanih grupa u društvu, već nije uradio ni ono što bi bilo logično čak i da je prosta komercijalna televizija: izostalo je skretanje pažnje na problem nasilja nad ženama, analiza uzroka, načina sprečavanja nasilja, načina kažnjavanja i uzročno-posledičnih veza. Jedini tračak svetla u sumornim rezultatima ignorisanja problema jeste odsustvo senzacionalizma. Ali, kad se vidi da je RTS odabrao da o nasilju ćuti, skoro da i nije važno to što je u tim emitovanim mrvicama očuvano dostojanstvo žene.
Za razliku od Javnog servisa Srbije, TV Prva je o nasilju nad ženama izveštavala gotovo svakodnevno, što je pozitivan pokazatelj. Problem je u tome što je ova komercijalna televizija prilično klizila ka tabloidnom, izdvajajući primere u kojima su akteri javne ličnosti, dok je vest o nasilju nad ženi koja nije iz javnog života objavljena samo jednom. TV Prva meandrira između želje da aktivno učestvuje u borbi društva za iskorenjivanje nasilja nad ženama, i privlačenju pažnje javnosti dodavanjem doze senzacionalizma, uz narušavanje privatnosti žrtve, ali i stavom iz kog se odgovornost počinioca smanjuje, nož u grlo naziva „tragedijom“, intervjuišu komšije koji tvrde da je nasilnik „bio miran i dobar čovek“ i tako se krivica prebacuje na žrtvu. I mi se praktično vrtimo u krug, ostajući zarobljeni u patrijarhalnom, muškarcima orijentisanom društvu.
Ono nedostaje ovoj analizi jeste ozbiljna analiza televizija koje se oslanjaju na rijaliti program, a tu prednjače TV Pink i Hepi. Tako nam se možda ne bi dogodilo da gledamo kako na TV Pinku, televiziji s nacionalnom frekvencijom i ozbiljnim zakonskim obavezama vezanim za zaštitu žena od nasilja, nasilnik štakom tuče rijaliti komšinicu, udara je nogom i šamara.
Takođe, ne bi nam se dogodilo da opstanu i televizija, i nasilnik i rijaliti program, uz simboličnu packu po prstima.
Ivana Radoičić
