"S Tamarom u akciji" na RTS-u: Humanost i ljubav su naš moto!

Želimo da pomognemo deci koja žive u ruralnijim sredinama, da imaju iste uslove osnovnog obrazovanja kao što imaju deca koja žive u većim gradovima.U ovoj sezoni smo renovirali blizu 800 kvadrata životnog prostora, 11 porodica je dobilo nove domove. Devet puta smo dovodili vodu do kuće, napravili smo devet kupatila i kuhinja. Četrdeset petoro dece od ovog proleća imaće potpuno drugačije detinjstvo, rezimira rezultate sedme sezone emisije „S Tamarom u akciji”, autorka Tamara Grujić koja s ekipom majstora i uz pomoć humanih firmi, organizacija i ljudi, renovira domove socijalno ugroženim porodicama. Emisija koja je počela marta 2016. i uskoro slavi stotu epizodu, napravila je pravi talas humanosti jer Tamara Grujić ne pravi kozmetičke promene u životima tih ljudi, nego zaista oslušne šta im nedostaje i trudi se da reši ona suštinska pitanja i time im da energiju za neki bolji početak. 

U kojoj oblasti ćete sređivati ljudima domove u osmoj sezoni i za koju akciju ste se odlučili, budući da se svaka sezona završava obnovom društveno korisnog objekta kao što je to bila osnovna škola u opštini Knić?

- Ostaćemo i dalje u centralnoj Srbiji. Trudimo se da u svakom delu Srbije budemo po dve sezone, bar po 20-ak porodica da pomognemo. Počeli smo od porodica koje žive na teritoriji severa Kosova, na jugu smo pomogli 28 porodica, na istoku 26, na zapadu 14, u tom delu Srbije jedino nismo imali dovoljno prijava za drugu sezonu. Posle 11 porodica ovog proleća, pomoći ćemo još 10 u jesenjoj sezoni koji žive na teritoriji opština centralne Srbije. U ovoj godini smo rešili da pomognemo seoske osnovne kole. Želimo da pomognemo deci koja žive u ruralnijim sredinama, da imaju iste uslove osnovnog obrazovanja kao što imaju deca koja žive u većim gradovima. S tim u vezi, renoviraćemo osnovne škole u blizini Vranja i Pirota. Sa dva specijala ćemo završiti jesenju sezonu.

Verovatno svima omiljeni deo vašeg serijala jeste kad porodica uđe u renoviranu kuću i kad njih, ali i nas gledaoce, preplave emocije. Da li i dalje imate tremu pre tog trenutka i koliko uspevate da budete usmereni na snimanje?   

- Naravno, pozitivno uzbuđenje postoji i dalje pri svakom useljenju. Pre svega imam tremu jer ne znam kako će ljudi da reaguju pri samom useljenju. Znate, mi smo veliki kritičari kao narod, a nismo mnogo televizični. Volimo da kritikujemo, a sami ne znamo kako bismo reagovali u određenim situacijama. Nije jednostavno pokazati emocije pred kamerom, da ulazite u renovirane prostorije, a dve kamere su ispred vas. Onda ako ljudi ostanu jednostavno bez reči, gledaocima se čini kao da su junaci nezahvalni. Tu onda ja treba da uskačem, da ih opustim, da govorim ako niko ne može ništa da kaže. U tom smislu, sam maksimalno koncentrisana i veoma se profesionalno odnosim prema tom delu emisije, potrebna mi je dodatna koncentracija.

Primetno je da kad radite nečiji dom, komšije, ali i nepoznati ljudi iz susednih mesta dolaze i nude pomoć. Šta mislite, zašto nije bilo toga pre vašeg dolaska, zašto se tako teško pokrećemo bez tuđe inicijative?

- Jednostavno takav smo narod. Umrtvili smo se poslednjih 30 godina. Mi smo generalno lenj narod, koliko god mi je teško da to priznam, to je tako. Mladi sada ne žele da budu više na selu, ne žele da rade na svojoj zemlji, žele da budu u gradovima, da ođedanput imaju mnogo novca bez ikakve odgovornosti i velikog rada. To je sada svetski trend. Ako gledamo na ove nove delatnosti kao što su silni menadžeri, blogeri, influenseri… Dakle na selu ostaje starije stanovništvo koje nema elan kao u mlađim danima da jedni drugima pomažu. Više se svi mire sa sopstvenom situacijom nego što se usuđuju da nešto promene. Ali, mislim da je to samo slika države u kojoj živimo. Sve se reflektuje na narod. Više pričamo da negde napredujemo, nego što napredujemo u stvarnom životu.

Promene koje donosite, nisu kozmetičke, osim što ljudima dajete novi dom, vi im često rešavate i druga bitna životna pitanja kao što je zapošljavanje. Koliko je teško pronaći firme i organizacije koje hoće da pomognu?  

- Zavisi. Kada postoji šansa, verujem da je meni kao nekome ko ipak nosi moć televizije i javne slike lakše da utičem na nečije činjenje. Prirodno je da je čoveku lakše da moli za nekog drugog nego za sebe, barem je to moj slučaj.

Koliko vam ljudi dnevno, nedeljno, mesečno traži pomoć, pretpostavljam i direktno na ulici, i u vaše privatno vreme, i kako uspevate da napravite selekciju?

- Preveliki je broj prijava na svakodnevnom nivou, to je normalno. Kastingom se bavi nekoliko ljudi, veoma je komplikovan proces, teško mi je da vam dam odgovor na to pitanje na ovakav način. Pre svega kuću treba da odobre građevinski inženjer i arhitekta da vidimo da li kuća uopšte može da se prihvati. Nekada su nam i građevinski radovi mnogo komplikovani ali nam izađe u susret lokalna samouprava pa i teže građevinske poduhvate možemo da prihvatimo. Porodica mora da bude televizična, da bude dobar primer gledaocima…veoma mi je teško da objasnim.

Kažu da se dobro delo ne vraća nego se prosleđuje dalje, gde je sve taj talas solidarnosti koji širite otišao? 

- Mnogi ljudi iz dijaspore nam pišu, igrom slučaja veoma često mi se dešava da me ljudi koji žive u inostranstvu zaustavljaju širom Srbije (kada su u poseti svojoj domovini), da kažu da mnogo vole da gledaju našu emisiju. Posebno sam ponosna na činjenicu da je puštaju deci, odnosno generacijama koje nisu rođene u Srbiji da upoznaju svoju rodnu zemlju. Dakle pored humanosti, solidarnosti i isticanja pravih ljudskih vrednosti, u našoj emisiji ističemo pre svega ljubav. Ljubav prema sunarodnicima, prema svojoj zemlji, prema tradiciji. Drago mi je da to ljudi prepoznaju ne samo kod nas nego i u dijaspori.

Snežana Milanović

foto: S. Šarić, G. Jović, M. Obradović