Muzikom i jogom do šeste dimenzije

Ovaj čarobni spoj napravila je i naša sagovornica Novosađanka Suzana Gros-Marković, dirigent i horovođa hora „Harmonija“ pri Rusinskom kulturnom centru i voditeljka muzičke radionice u Jevrejskoj opštini Novi Sad, koja u svom radu puno koristi jogu. Odlikuju je posvećenost, hrabrost i strast prema muzici. Za sebe kaže da se rano zarazila tom lepom klicom – muzikom i mada joj je život bio pun izazova, muzika je bila ta koja je bila njena zvezda vodilja.

– Prepoznavši umetničku crtu kod mene, moja mama koja je i sama bila umetnica (završila je likovnu akademiju), usmerila me je ka muzici. Od svojih prvih koraka volela sam da pevam i plešem, muzika je bila važan neodvojivi deo mog života. Po završetku srednje muzičke škole „Isidor Bajić“ u Novom Sadu, upisujem se na Pedagoški glazbeni fakultet u Osjeku. Provela sam dve divne godine tamo i to je bio jedan od lepših perioda u mom životu. Profesinalno, to smatram najboljim temeljom mog rada. No, raspala se Jugoslavija i ja sam se vratila kući, u Novi Sad. Prešla sam na novosadsku Akademiju. Mnogo sam diferencijalnih ispita morala da polažem, a dosta toga mi nije ni priznato, jer su bili različiti programi. Bilo je vrlo mučno i teško. Vraćena sam u prvu godinu i faktično krenula sve iz početka.

Kako je nastao hor „Hašira“ koji ste vi osnovali?  

– Potreba da idem putem kojim se ređe ide, da preispitam svoje stavove, a vođena buntovnim duhom, rezultirala je željom da osnujem svoj hor. Kako sam bila član Jevrejske opštine u Novom Sadu, a oni nisu imali hor još od vremena Drugog svetskog rata, dobila sam svu podršku u realizaciji ideje da okupim omladinu Jevrejske opštine i da kroz horsko pevanje radimo na razvoju jevrejske tradicije i kulture. I tako, 1993. godine nastao je tada jedini jevrejski hor u Srbiji i nakon dve godine dobio ime „Hašira“ što znači „Pesma nad pesmama“. Sa tim horom ostvarila sam za vrlo kratko vreme veliki uspeh. Jevrejska muzika je protkana uticajima s raznih strana sveta i bilo mi je zanimljivo da istražujem tu bogatu tradicionalnu riznicu… Nakon mog odlaska u Izrael, hor se u potpunosti promenio...

Zašto ste otišli u Izrael?

– Moram priznati da me je svaki rat na ovim prostorima iščašio, pomerio… Kada je krenulo NATO bombardovanje, savetovano mi je da se sklonim sa detetom, jer sam se u međuvremenu udala i razvela… Otišla sam na par dana u Budimpeštu, da bih se potpuno neplanski iselila u Izrael i ostala tamo tri godine. Nije lako kada vas teškoće opkole, ali kada se načini vremenska distanca, onda shvatimo da su svi ti izazovi s kojima smo se suočavali bili blagotvorni i da su to bile lekcije koje smo trebali da naučimo. Bez njih ne bismo bili ono što smo danas.

Da li ste se i tamo bavili muzikom?

– Muzika je uvek bila sa mnom ma šta da sam radila. Pošto nisam stigla da diplomiram, onda sam tamo spremala preostale ispite… To mi je došlo kao sreća u nesreći– psihički me je to održalo u ravnoteži. Retko kome može da se posreći pa da u nekoj stranoj zemlji odmah počne da radi u struci. Radila sam svakojake poslove da bih preživela i prehranila trogodišnjeg sina. Živela sam u kibucu prvu godinu… Te prve godine sam okupila grupu pevača za neke priredbe – bilo je zanimljivo da sam kao Jevrejka iz Srbije, zemlje koja tada nije bila na lepom glasu, dirigovala volonterima iz celog sveta… No, i pored svega život mi tu nije bio lak – osetila sam šta znači biti novi useljenik, iako Izrael obožavam i smatram svojom drugom domovinom, osećala sam se kao drvo kome je posečeno korenje. Tako da sam se posle tri godine ipak vratila u Novi Sad. No, život ne stoji, nego ide dalje, tako da ne možemo da se vratimo na isto mesto gde smo stali kada smo otišli…

Da li to znači da ste krenuli ponovo ispočetka?

– Naravno, mesecima sam tražila bilo kakav posao, shvatila sam da ne mogu da završim akademiju, jer nisam imala dovoljno novca… No, pozvali su me da radim s grupom pevača u slovenačko društvu „Krederica“. Ubrzo je to postao jedan respektabilan hor. Jedno vreme sam predavala muzilčko u školi „Dr Milan Petrović“ i radila muziko-terapiju s vaspitno zapuštenom decom što mi je bilo veliko iskustvo. Dugi niz godina sam svirala orgulje u Reformatskoj crkvi. Bila sam i kustos i sekretar udruženja umetnika „Likovni krug“ na Petrovaradinskoj tvrđavi… Tako je 2007. stigao poziv sveštenika Romana Miza da osnujem mešoviti hor Rusinskog kulturnog centra i grkokatoličke crkve Sv. apostola Petra i Pavla u Novom Sadu. Taj hor smo nazvali „Harmonija“ sa njim radim i dan-danas. U međuvremenu sam provela nepune tri godine u Kanadi gde sam osnovala i vodila hor pri Sinagogi u mestu Guelf i bila veoma aktivna u verskom i tradicionalnom životu jedne male, ali pune ljubavi jevrejske zajednce. To je ogromno iskustvo koje prenosim danas u radu sa decom. Kada sam se vratila iz Kanade, posvetila sam se akademiji i višeslojnom radu na sebi. Konačno sam diplomirala na Novosadskoj muzičkoj akademiji i zvanično postala profesor solfeđa i muzičke kulture i horski dirigent.

Koje su metode da se potpuno različiti ljudi, različitih glasova usklade?

– Osim sopstvenog iskustva kao pevača u horu, svog znanja i iskustva koje sam stekla i još mnogih drugih različitih metoda, veoma važna je ona da se pronađe sklad u sebi. Da bih to donela horu, sama ja moram biti harmonizovana, a tu naravno pomažu joga i meditacija. Joga nisu samo asane, joga je disanje, stav, lakoća, opuštenost… Kada ja pronađem harmoniju u sebi, onda mogu da je pobudim i kod drugih. Tada kreće čarolija vođena pozitivnom energijom, jer sve se te vibracije ođednom zatalasaju i ti talasi putuju od mene ka horistima, od hora ka publici, od publike ka horu i od hora ka meni i tako ukrug. Zato smo svi i ushićeni na kraju, jer nam se podigla vibracija, jer smo se uz muziku uzvisili i dotakli neku drugu dimenziju, četvrtu, petu, šestu… Dodirnuli lepotu…

Da li vam je poznato jedno istraživanje Univerziteta u Geteborgu gde je potvrđeno da srca horista kucaju u istom ritmu?

– Da, veoma zanimljivo iztraživanje, gde se potvrdilo ono što smo mi intuitivno znali. Naime, to istraživanje je pokazalo da ne samo što se otkucaji srca pevača u horu lagano uspore dok izvode neku melodiju, nego se i usklade, tako da je ritam otkucaja svima isti! Često dirigenti kazuju „treba da dišete kao jedan“, to je to...

Suzana Gros-Marković od 2018 godine radi u dečijem klubu Jevrejske opštine Novi Sad kao rukovodioc  muzičke radionice  koji okuplja decu  od 4 do 12 godina. Njihov prvi javni nastup je bio na Dečijem međunarodnom festivalu „Budi” u Pančevu 7.6.2019.

– Ovaj festival je specifičan po tome što je svaki put gost-domaćin neka od ambasada u Srbiji i tada je ceo festival u duhu te tradicije i jezika. Ove godine, gost-domaćin je Izraelska ambasada i otuda povod za naše učešće. Pošto je slogan ove godine na festivalu („Budi” ) „Ono što te čini srećnim", mi smo u programu, najviše kroz pesme predstavili tri radosna praznika u jevrejskoj tradiciji (Hanuka, Purim i Šabat). Sav program je bio na hebrejskom i protekao je veoma dobro, a što je najvažnije bio je lepo primljen od publike uz dobijenu plaketu i maskotu.

Koliko je to povezivanje važno?

– Mislim da je jako važno, jer tek tada može da se desi muzička čarolija… Smatram da se ne može baš sve navežbati. Važno je da se tačno otpeva, ali je po meni mnogo bitnije da se postigne ta energetska povezanost, da se oseti emocija. To je ono što pokušavam da radim na probama. da svakog motivišem da radi na sebi. Da se na trenutak zaustavi u ovoj životnoj mašineriji, da bude u sadašnjem trenutku i da pogleda u svoje srce, da dotakne i otvori dušu…

Šta je za vas tu najvažnije?

– Ljubav! Da biste uspeli u bilo kom poslu važno je da volite ono što radite i da radite ono što volite. A ja sve radim iz ljubavi i s ljubavlju. Ona je ključ svega. Ljubav je to magično vezivo koja nas povezuje s drugima i sa nama samima.

Marina Jablanov Stojanović