Stefan Dražić: Ušao u istoriju zlatiborske priredbe

Iako su na putu ka odličnom rezultatu ispred sebe imali izuzetno teške prepreke, mladi Novosađani nisu ustuknuli, nego su visoko uzdignutih ruku obeležili ovo veoma jako takmičenje. Junak na putu ka trofeju bio je golman Stefan Dražić, mladić koji je zaustavio sijaset opasnih naleta fudbalera Budućnosti, Crvene zvezde, Dinama iz Zagreba i u finalu Partizana, pa je za sjajne odbrane nagrađen sa dva pojedinačna priznanja – proglašen je za najboljeg igrača i čuvara mreže.

Prvi put se dogodilo da jednom momku pripadnu dve od tri individualne nagrade, što samo dodatno potvrđuje tvrdnju da je pred ovim  17-godišnjakom blistava karijera. Ovim priznanjima Stefan je ušao u istoriju zlatiborske sportske priredbe, jer pre njega to nikom nije pošlo za rukom.

- Srećan sam i zadovoljan zbog činjenice da smo na Zlatiboru trijumfovali, iako nas skoro niko nije video među favoritima – kaže 195 cm visoki golman, koji je fudbalom počeo da se bavi u školi Čivija iz Šapca, a onda nosio dresove Mačve i OFK Šapca. – Iz senke smo kročili na put ka trofeju i do njega na kraju stigli. Ekipa se skupila praktično pred samo takmičenje i pokazala da ima potencijal i kvalitet da u budućem vremenu ostvaruje još bolje rezultate. Naravno da mi prijaju i individualna priznanja, ali je u njih utkan i veliki doprinos saigrača.

Put do pobede nije bio lagan. Koja utakmica je bila najteža?

- Na premijernoj utakmici sa ekipom Budućnosti imali smo i sportske sreće, čemu je dodatno doprinela i činjenica da sam odbranio penal. Generalno, baš kao što je to primetio i naš trener Sekula Rašiovan, išli smo težim putem, ali je ta činjenica dodatno doprinela slasti koju smo osetili na kraju takmičenja. Nije bilo lako ni u duelu sa Crvenom zvezdom, u kojem je presudio moj odbranjen penal u seriji i koji je odlučio pobednika. Šta tek reći za duel sa Dinamom? Zagrepčani su bili najveći favoriti, ali smo uspeli da povedemo golom Vukašina Bogdanovića i odolimo nakon toga svim njihovim atacima. Uhvatio sam im dva zicera, oni su imali veći posed lopte, ali se nismo predavali i ušli smo u finale.

Sa svojih 195 cm spadate u kategoriju visokih golmana. Imate li uzor?

- Imam, to je čuvar mreže Reala Tibo Kurtoa. Na meni je da slušam instrukcije trenera i naporno radim, pa verujem da ću uspeti da izgradim lepu karijeru- kaže stasiti golman, rođen 2001. godine.  

U finalu ste, posle izvođenja penala, stigli i do slavlja. Doduše, niste zaustavili nijedan udarac sa 11 metara, ali su crno-beli dva puta šutirali preko gola.

- Realizovali smo sve udarce s bele tačke i to je presudilo. Doduše, rival je imao nekoliko odličnih prilika, u prvom poluvremenu sam mu zaustavio jednu stopostotnu šansu, a i sportska sreća bila nam je saveznik. Zanimljivo je to što posle svakog treninga ostanemo da šutiramo sa 11 metara, a ja sam tu da branim te pokušaje i mislim da je to, sve ukupno, doprinelo našoj sigurnosti u odlučujućim trenucima. Zaslužili smo da slavimo, jer smo uložili maksimum znanja i snage i istakao bih doprinos kapitena Nikole Vasiljeva i desnog krila Matije Greka... Ma, svi moji saigrači bili su na visini zadatka i ne bih pogrešio kada bih ih sve naveo kao najzaslužnije za trijumf.

Koji su treneri zaslužni za vaš razvoj u, prema predviđanjima, vrhunskog golmana?

- Prvi učitalj u Mačvi iz Šapca bio mi je Miljan Stević, a nikako ne smem da zaboravim ni Dragoslava Kostića, koji me je trenirao u OFK Šapcu i odigrao veliku ulogu prilikom prelaska u Vojvodinu pre tri godine. Danas radim sa Goranom Ćurkom i on ima veliki udeo u priznanjima koja sam osvojio na Zlatiboru.

Da li ste već potpisali stipendijski ugovor s Vojvodinom?

- Nisam još uvek ništa potpisao, zapravo nismo do sada ni pričali o tome. Očekujem da će se i to dogoditi u danima koji nailaze. Želja mi je da izborim jednog dana mesto na golu Vojvodine, a videćemo hoću li u tome uspeti. Tu sam da treniram i da se borim za svoje mesto na fudbalskom nebu – poručio je bio Stefan Dražić.

Aleksandar Predojević