70 godina Jugoslovenske kinoteke: Sklonište duha i čuvar istorije

Jugoslovenska kinoteka je 1964. ubrajana u pet najznačajnijih filmskih arhiva u svetu, danas sadrži preko 100.000 filmskih kopija i pored nacionalnog filmskog blaga obuhvata filmove 134 kinematografije koji čine preko 80 posto ukupnog fonda, zbog čega je čuvar i svetske baštine.



Upravnik Audiovizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju SANU Radoslav Zelenović, koji je proveo 24 godine na čelu Kinoteke, kaže da je bila duga i teška borba da se svo to blago sačuva, da se stvore adekvatni uslovi za njegovo čuvanje, ali i da se otvori nova zgrada u Uzun Mirkovoj 1, koja je izazvala divljenje Nikite Mihalkova, Žerara Deparđea, Aleksandra Sokurova...



"Te 1992. nikome nije bilo jasno zašto odlazim sa prilično zaštićenog mesta urednika filmskog programa Radio televizije Beograd u Kinoteku koja je bila potpuno nesređena. Došao sam u nevreme za sve. Bio je veliki problem sačuvati fondove, ili nemaš struje ili nemaš nafte. Trebalo je i stimulisati ljude da čuvaju svetsku baštinu”, prisetio se Zelenović u razgovoru za Tanjug.



Najveći problem bili su uslovi čuvanja građe.



"Kada sam došao 1968. iz Kosova polja san mi je bio da cepam karte u Jugoslovenskoj kinoteci i da vidim sve filmove o kojima sam čitao, ali nisam uspeo da ih vidim jer u to vreme u Kosovo polju nije bilo bioskopa", kazao je Zelenović koji se te 1992. našao u malom kolektivu, sa velikom kolekcijom i pred velikim izazovom.



Najveći je bio pronaći veći prostor za Kinoteku, a prvi put kada je ušao u zdanje u Uzun Mirkovoj 1 od skoro 5.000 kvadrata zatekao je “scenografiju za snimanje horor filmova”.



"Kada su čuli da je zgrada dobila novog vlasnika, stari vlasnici su počupali sve, od uređaja za hlađenje do lustera i cilinadara brava. Sve je izgledalo nepopravljivo. Ne jednom su mi rekli da to ne može da se završi nikada, a kada smo 2000. pomislili da će nam biti lakše, postalo nam je teže, jer je zgrada ponuđena privatniku za robnu kuću za firmiranu robu i sudili smo se sa državom šest-sedam godina i dobili smo spor", ispričao je Zelenović.



Kinoteka je, prema njegovim rečima, bila mesto gde se svakog dana ulazilo u rizik.



"Godine 1999. osnovali smo Festival nitratnog filma. Oko nas padaju bombe, a ludaci prave Festival nitratnog filma. I to što smo uspeli da sačuvamo je fantastična priča”, priseća se Zelenović uz osmeh i dodaje da je Kinoteka sada postala multipleks sa dve sale u Kosovskoj i tri u Uzun Mirkovoj.



Ono što je još važnije jeste da su te dve sale jedino mesto u zemlji gde publika može da vidi film na filmskoj traci, a publike je uvek bilo, pa čak najviše u najtežim vremenima.

"Tih devedesetih godina nisi mogao da uđeš u salu u Kosovskoj 11. Tokom bombardovanja to je bilo sklonište duha. Imali smo utisak da smo zaštićeni jer smo pod zemljom i još pritom sat i po - dva smo zaboravljali šta je iznad i posvećivali se onome što je na filmskom platnu”, istakao je Zelenović, dodavši da je upravo Muzej Kinoteke učinio mnogo na popularizaciji filma i bio deo obrazovanja mnogih značajnih domaćih stvaralaca.



Dolazili su ljudi i iz velikih inostranih kinoteka i čudili se otkud se film koji se vodi kao nestao u njihovoj zemlji, čuva u Beogradu, a takvih filmova je pronađeno u srpskom arhivu 16 ili 17.



“To samo govori koliko je bio dobar odnos prema filmu ovde i koliko su ljudi, koji su stvarali kinematografiju i čuvali stvoreno, bili svesvni da je film kao kulturno dobro neobnovljiv resurs”, uveren je Zelenović.



Zelenović upozorava da se ne treba zanositi da se novim tehnologijama može uraditi više nego na filmskoj traci.



“Filmska traka traje sto godina i više, ali uopšte ne znamo koliko traje digitalni zapis. Zato se nasleđu, koje se u Arhivu Kinoteke čuva na filmskoj traci, mora posvetiti izuzetna pažnja i o njemu mora da se brine više nego pre 20-30 godina, jer ne znamo koji je krajnji domet filmske trake”, rekao je Zelenović.



Nove tehnologije, priznaje, pružaju mnoge mogućnosti, ali nije oduševljen digitalizacijom kada je film u pitanju.



“Mi smo sa filmom dobili ono što nismo imali. U tih 120 godina postojanja filma čovečanstvo i civilizacija se ogledaju u 20. veku. Mnoge događaje i ličnosti ćete kroz 100 godina moći da oživite ne čarobnim štapićem nego kroz projektor”, kazao je Zelenović.



Međutim nije sve ni pronađeno.



“Znam kakva je sreća kada vi prvi put vidite kadrove ‘Karađorđa’ iz 1911. godine, a znam i da su prva dva filma koja su uspela i koja su prikazana – ‘Šetnja na Kalemegdanu’ i ‘Tramvajska stanica na Terazijama’ iz 1896. godine, tu negde. U arhivistici ne postoji ništa što je definitivno izgubljeno, samo čeka da bude ponovo pronađeno”, rekao je Zelenović. 



Kontinuiran rad na bogaćenju filmskog fonda krunisan je pronalaskom kolekcije filmova prvog srpskog producenta Svetozara Botorića, među kojima je i najstariji srpski i balkanski igrani film “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa”, i kolekcije pionira filma Đoke Bogdanovića sa filmovima iz 1912. i 1913. godine, njihovom restauracijom i ponovnom predstavljanju javnosti.