Beronje pronašle svoju mirnu oazu u Bezdanu kraj Sombora
Početkom druge decenije novog milenijuma mladi bračni par Beronja, Goran i Blaženka su kovali planove o svojoj budućnosti koja je u tom momentu bila vezana isključivo za, Goranu i rodni, Novi Sad u kome su studirali i upoznali se u njemu, zavoleli i naizgled odlučili da provedu ostatak zajedničkog života.
Ali život, šeret stari, odveo ih je na drugu stranu zahvaljujući pre svega srpskoj burazerskoj ekonomiji koja i dan-danji dozvoljava likovima, samoproglašenim stambenim investitorima, da štedro varaju pošten svet nameran da sa nekom crkavicom u yepu dođe do svog komada raja, svog krova nad glavom.
I čekajući te epski obećane kvadrate nekog potkrovlja na Limanu ( ili beše Detelinari, zaboraviše već i same Beronje) prepuče kolan svečevoj kobili, odučiše se Goran i Blaženka od penjanja na „investitorsko“ uže, i rešiše da, mada potpuno urbani tipovi ljudi, sreću potraže na drugoj strani, kakvom salašu u vojvođanskom beskraju sazdanom. Ali da je pokraj kakve vode, po mogućnosti. I gde bi kocka zakotrljana srpskim novovekim besmislom i haosom završila pod tim uslovima, ako ne na deliću sveta kartografiji poznatom kao Bezdan.
„Tekel, manes, fares“ kako to onomad Sjenkevič po latinski reče procenjeno, odmereno i presuđeno, pa se Beronje baciše na potragu koja ih vrlo brzo navede na salaš na samom ulazu u Bezdan, kad se iz konačno gustih poplavnih šuma bačkomonoštorskih izbasa. Njihov salaš, zatečen odavno neviđenim entuzijazmom, iskrenoću i čovekoljubljem ni ne upitah zašto baš tako nazvan, Nananin, možda nije pao u paorske ( jer ni jedno od njih seljački bekgraund nema), ali definitivno u sudbinski određene vredne ruke iz kojih se već par godinica dunjalukom širi najnovija balkanska čudotvorna delicija, koziji sir „Bezdanski blue“. Po definciji tvrdi sir sa plemenitim plesnima, na gastronomsku ekskluzivu nesvikao čovek bi rekao sličan kamemberu, sa „Nananinog salaša“ ne kupuje se „daj sestro po' kile“, već pod rukama kuvara sa nekoliko Mišelinovih zvezdica „Bezdanski plavi“ završava, u restoranima od čijih cena običnog čoveka vertigo hvata. Ništa tehnološki Beronje ne taje, sve receptura njihova je na internetu, ali kunst je valjda u ljubavi ugrađenoj u malene kolutiće super tvrdog sira koji je tim bolji što je stariji i čija ti tek mrvica, uz iole bolje vino, čakre otvara tamo gde ih ni Sidarta Gautama po prosvetljenju Buda nije zamišljao.
- U čast naših domaćina, Bezdanaca, koji su nas široko raskriljenih ruku dočekali, smo i smislili naziv za sir- počinje priču Blaženka i posle više od desetleća ushićena svojevremenim dočekom ovdašnjih ljudi.- Pazarili smo salaš, tek uselili i nije prošlo dva dana, kad nam u dvorištu staje nekoliko automobila, izlaze ljudi , predstavaljaju se, kažu ovdašnji su, ako nam bilo šta treba na raspolaganju su. Traktor da se izore zemlja, alat, mešalica za beton da se nešto zakrpi, stara cigla, biber crep... njihovo kao da je naše... i kako da ne zavoliš tako nesebične ljude - gotovo do suza Blaženku dovode prisećanja na početak bezdanske epopeje Beronja.
Nije ovaj par u startu bio siguran šta tačno hoće, ali su bili sigurni da hoće da žive što više u skladu sa prirodom, pa su počeli sa uzgojem organskog povrća.
-Život nam je doslovno promenila dr Anka Popović Vranješ, sada nažalost pokojna, profesorka novosadskog Poljoprivrednog i banjalučkog Tehnološkog fakulteta, žena neopisive energije i erudicije, koja nas je i uputila u ovako specifičnu proizvodnju- dodaje Goran, koji se kao glavni tehnolog oslanja na „sirovinski sektor“ koji je najčešće pod Blaženkinom komandom, odnosno malenim krdom, kako same Beronje insistiraju srećnih koza.- Možda je nekom smešno, ali naš je stav da pored onih veterinarsko-tehnoloških uzansi koje se moraju ispoštovati i besprekorno zdrave ishrane, naše koze, od kojih svaka ima svoje lično ime, moraju da budu i srećne jer će samo tako dati vrhunsko mleko od kojeg se može dobiti ovakav sir - naizgled je jednostavan recept za nastanak „Bezdanskog plavog“.
Simfonija prirode i čoveka
Nananin salaš do kojeg se, u kišno doba, stiže i stometarski dugim delom kaljavog atarskog puta, nije samo ishod kozijeg sira, već i mesto gde ste uvek dobrodošli ako vas privlači netaknuta priroda i život vredan življenja u skladu sa njom. Kad se ne brinu o svom stadu, siru, nekoliko pasa, mačaka i magarici Pikici pride, Beronje se posvećuju grafičkom dizajnu, ekološkim programima, obuci volontera, muzičkim, (jer je Goran yez muzičar) i Blaženkinim gastronomskim radionicama...
Da, to, i pored vrhunskog sirila, još i što se po varijanti engleskog travnjaka (poseješ travu, polivaš i kosiš svaki dan.... i tako 300 godina...), svako jutro i veče malene, u startu tek 150-160 grama teške pločice plemenitog sira okreću ne bi li vlaga ravnomerno napuštala sir ostavljajući u njemu samo, po ukusu hrani bogova sa Olimpa sličnu, suvu materiju. Jer valjda je samo tako moguće živeti po svome, nedodirnut ljudskom zlobom i hipokrizijom, od svega desetak koza alpske i sanske rase na samom rubu ovog našeg dunjaluka, tamo gde Dunav nebo ljubi, u Bezdanu.
Milić Miljenović