Najbrži na Fruškogorskom maratonu: Ervinu titula na 133 kilometra

To je samo potkrepilo i floskulu da nikad ne treba odustajati. Možda je neuspeh u ovom slučaju prejaka reč, ali za Ervina su dva druga mesta na ultra ekstremnoj stazi Fruškogorskog maratona značila upravo to, jer njegov cilj je uvek bio epitet “najbržeg”. Od 2014. kada je prvi put učestvovao na tradicionalnoj manifestaciji na Fruškoj gori, Mesaroš je ove godine konačno uspeo da ostvari san i pobedi u trci na 133,7 kilometra.

Drugo mesto sam osvajao 2016. i 2017. godine, a prošle sam bio najbrži na trasi ultra maratona, koja je druga po dužini i iznosi 107,5 km. Bio sam srećan posle tog trijumfa, jer sam postavio i rekord staze od 12 sati i 56 minuta. Ni to, međutim, nije bilo dovoljno da budem potpuno zadovoljan, jer svi pamte pobednika na najdužoj, ekstremnoj deonici. Svi pričaju samo o tome, rekao je na početku razgovora Ervin Mesaroš.

Istim podvigom, rekordom staze, Ervin je pre sedam dana trijumfovao i na ultra ekstremnom maratonu. Na cilj je stigao posle 18 sati, 19 minuta i 43 sekunde i kako kaže, častio je sebe za 25. rođendan, koji je bio 29. aprila. Prevalio je visinsku razliku od 5.720 metara.

Od 2014. mi je cilj da pobedim na najdužoj stazi. Svake godine sam se spremao za to. Propustio sam dobru priliku 2017. kada sam bio vodeći do 120. kilometra. Imao sam lepu prednost u odnosu na trkača iz Mađarske, koji je bio iza mene, ali su onda pred kraj počeli problemi sa ozbiljnim grčevima i jedva sam završio trku. On me je zaobišao i postavio rekord staze.

Neizbežno je bilo pominjanje Ultra trejla Mon Blan, najveće i najprestižnije planinske trke na svetu na kojoj učestvuje i do 10 hiljada takmičara.

Imam želju i planiram da odem tamo, jer je to svakom planinskom trkaču trka svih trka. Svi koji su bili tamo pričali su da je fenomenalno i da je to osećaj koji ne može da se opiše. Navijači su na celoj stazi, daju ti dodatnu energiju i kada ti ponestane snage. Već ove godine imam dovoljno bodova, ukupno 10, čime bi mogao da obezbedim mesto na startnoj listi. Veliki su, međutim, finansijski troškovi i trebalo bi naći sponzora za taj podvig. Ima vremena za to, ali nadam se da ću jednom otići, rekao je Mesaroš.

Sjaj medalje i najvišeg mesta pobedničkog postolja protkan je velikim radom, odricanjem i odvažnim snalaženjem po svakojakim uslovima tokom trke, pogotovo kad padne noć. Staza je dobro markirana i s čeonom lampom na glavi trkači se kada Sunce zađe suočavaju s malo većim izazovima.

Na pojedinim delovima staze bilo je dosta blatnjavo i nisam mogao da trčim kako bih inače na nekim nizbrdicama. Tokom dana je bilo toplo, a uveče oko pola jedanaest su krenule padavine i četiri i po sata sam išao po kiši. Ne znam kako sam uspeo da ne padnem, jer je bilo klizavo kao na ledu. Na cilj sam stigao u tri sata ujutru. Od početka trke pa do 115. kilometra išao sam sa Ivanom Petrovim iz Mađarske. Na kraju on nije mogao da isprati moj tempo, osvrnuo se na trku Mesaroš, član Planinarsko–smučarskog društva Železničar iz Novog Sada. 

On je zakoračio u svet ultramaratona sasvim slučajno 2014. godine kada mu se učinilo zanimljivim da se oproba na tadašnjih fruškogorskih 111 km.

Najbolji višebojac Srbije, Mihail Dudaš, od januara je Ervinov trener. Dudaš je državni rekorder u sedmoboju i desetoboju, član Atletskog kluba “Vojvodina” i osvajač evropske bronze u Amsterdamu 2016. na otvorenom i Geteborgu 2013. u dvorani.

On je pokrenuo trkački klub NS raners i sada je zadužen za Ervinov ceo trenažni program.

U decembru smo popričali, a od januara krenuli s treninzima. Sa Stevanom Antanasijevićem radim u teretani, dok je Monika Varga zadužena za moju ishranu. Dudaš pozitivno utiče na mene i motiviše me. Čujemo se skoro svaki dan, pogotovo kad imam teške treninge. Pratio me je par puta na biciklu, a i trčao je sa mnom kada sam imao trening od 39 kilometara, ali je on išao 10, opisao je Mesaroš uspešnu saradnju s jednim od naših najboljih atletičara.

Bavio sam se biciklizmom dok nisam upisao Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu. Tražio sam tada drugi sport koji će me ispuniti na isti način i počeo sam sa trčanjem 2013. kada sam odradio i prvi polumaraton u Somboru. Video sam potom plakat za Fruškogorski maraton i odlučio sam da učestvujem.

Ervin se, ni manje, ni više, odmah prijavio na najdužu stazu, koja je tada bila kraća nego danas. Sa kolegama s fakuleteta počeo je s dužim treninzima, ali su oni u međuvremenu odustali od te zamisli, dok je on jedini istrajao u nameri da završi 111 km.

Prvi put sam tada učestvovao na Fruškogorskom maratonu. Nisam imao predstavu uopšte kako to izgleda i šta me čeka. Dosta solidno sam trčao tokom dana. Posle sam na stazi upoznao Borisa Jarića, koji je stariji i iskusniji trkač, dok sam ja bio klinac s nepunih 20 godina. On me je pozvao da nastavim s njim, da ne bih išao sam noću po šumi i na kraju smo zajedno završili trku. Od tada svake godine učestvujem, prisetio se fruškogorskog debija mladi Temerinac.

S obzirom na to da je ispunio dugogodišnji san, Ervin za sada ne planira da 2020. učestvuje na Fruškogorskom maratonu.

Ervin je trenirao biciklizam, a sada se posvetio trčanju, razmišlja da se oproba i u triatlonu, koji je spoj ove dve discipline i plivanja:

“Dobar sam plivač, imam i licencu za spasioca. Potrebno je izdvojiti dosta vremena za triatlon, ali voleo bih da probam i to. Sigurno ću jednom u životu završiti ajronmen trku, to mogu sada da potpišem. Ona se sastoji od 3,8 km plivanja, 180 km vožnje bicikla i 42 km trčanja. Važi za jednu od najtežih na svetu”. 

Polako ću da se preusmerim samo na 12 i 24 časa ultramaratone. Prošle godine sam učestvovao na državnom prvenstvu na Paliću na 24 časa i prešao sam za to vreme 212 kilometara, što je bilo dosta uspešno. Sada 1. i 2. juna ponovo idem na Palić da probam da ispunim normu za Svetsko prvenstvo u Francuskoj koje se održava u oktobru. Od rezultata na tom takmičenju zavisi kako ću da isplaniram drugu polovinu godine kada je reč o kalendaru trka, zaključio je Ervin Mesaroš.

Kristina Bugarski