Beg u virtuelnu stvarnost kao put u digitalnu zavisnost

U suočavanju sa zavisnošću važno je da se i sami upitamo kakav primer dajemo. Kakve uzore u društvu promovišemo i kakav sistem vrednosti nudimo…

Pored zavisnosti koju izazivaju psihoaktivne supstance, postoje i psihološke zavisnosti. Jedna od njih je u velikom porastu u poslednjim decenijama – a to je zavisnost od digitalnih tehnologija. Mnogi ovu zavisnost ne shvataju ozbiljno, naročito roditelji – dete im je u kući, ne druži se s probisvetima, ne troši novac i ne uzima nikakve supstance… Samo se igra, ili druži preko društvenih mreža. Šta tu može da bude loše? – Pa živimo u modernom dobu i okruženi smo digitalnom tehnologijom koja sve više osvaja naš svet.

Nekada su se deca mnogo igrala napolju i roditelji su jedva uspevali da ih dozovu da se vrate kući, a danas je obrnuto – deca najveći deo svog slobodnog vremena provode kod kuće najčešće trošeći svoje vreme ispred nekog ekrana. Posledice su mnogostruke: deca su gojaznija, nespretnija, vid im je slabiji, lošije se izražavaju, mnogo se manje druže… Deo roditelja ne uviđa da je to problem, jer im je dete pred očima i misle da mogu da imaju kontrolu.

Igra jeste važna za razvoj i bitno je da se deca igraju, ali šta se dešava kada igra postane zavisnost? Pokušali smo da odgovor nađemo kod psihologa i terapeuta igre Nišlijke Vesne Trivić iz „Zvezdica“ razvojnog centra. Ono što je Trivićeva primetila u svojoj praksi je da su dečaci skloniji da postanu zavisni od video igrica, dok su devojčice naklonjenije društvenim mrežama. Upitali smo koji su to simptomi koji ukazuju da dete ima problem sa zavisnošću:

Prvo što bi roditelji trebalo da primete su promene u ponašanju, promena bioritma… Signal za to je da školska deca imaju slabiju koncentraciju, zamene noć za dan, jer obično se igraju dok roditelji spavaju, tako da preko dana budu pospani. Jedna od posledica svakako je i zanemarivanje školskih obaveza, zapostavljanje druženja s vršnjacima, povlačenje u sebe, odnosno u taj irealni svet. Postaju tajnoviti, skloni manipulisanju, lažu…

Dolazeći u dodir s malim zavisnicima od virtuelnih igara, psihologa Vesnu Trivić je zapanjilo i zgrozilo to da postoje igrice čiji je program generisan tako da kažnjava igrača ako ne dostigne određeni nivo za zadato vreme:

Kazna se sastoji u tome da kada dete startuje igricu mora da čeka ispred kompjutera neko vreme, nikad se ne zna koliko. Nekad čekanje traje 5 do 10 minuta, ali nekada prođe i sat vremena dok program igrice ne dozvoli da igra započne! Za to vremem tenzija kod deteta raste, ono se unervozi, postaje agresivno, grize nokte, samokažnjava se…

Ipak zabrane nikada nisu davale efekta – često su samo podsticaj detetu da se još više oda svojoj strasti. Posledice sigurno nisu bezazlene kako se na početku čini.

Beograđanka Katarina Jonev (www.katarinajonev.com) je prešla put od mlade novinarke do analitičara za sajber terorizam i jedna je od retkih osoba koje se bave edukacijom dece na Internetu na ovim prostorima. Naime, ona se bavi sajber bezbednošću, učestvuje na domaćim i međunarodnim naučnim konferencijama i skupovima, objavljuje naučne radove iz oblasti sajber terorizma, sajber ratovanja i sajber kriminala. Upitali smo je kakav stav da zauzmu roditelji kada su u pitanju društvene mreže:

Roditelj mora da bude upućen u aktivnosti svoje dece u sobi, u parku, na školskom času i dvorištu, i da se uveri da je dobro, zar ne? Zašto to ne primeniti i za društvene mreže!? Ako već prihvatamo činjenicu da dete u nižim razredima osnovne škole (i ispod 13 godina) želi da ima, ili već poseduje profil na nekoj od društvenih mreža, onda moramo da mu objasnimo i „pravila igre“. Roditelji treba da puste decu u svet novih tehnologija, ali ne da sama koračaju, već da im pomognu da razvijaju zdrave sajber identitete. Postoje određene aplikacije koje roditelji mogu da instaliraju na telefonima, tabletima, kompjuterima da bi ograničili vreme deci na Internetu, ili da prate aktivnosti dece. Ne treba paranoično detetu zabranjivati aktivnosti na Internetu ili telefonu. Pre ili kasnije dete će imati pametni telefon, Internet, profil na različitim društvenim mrežama. Bolje je uvek te prve korake napraviti uz dete, zajedno. Špijuniranje i „uhođenje“ sopstvenog deteta na Internetu je lako, ali mnogo je teže i efikasnije da se izgradi poverenje na relaciji roditelj – dete. To treba da bude cilj kada je sajber bezbednost mladih u pitanju, da dete oseti sigurnost da može da se obrati roditelju ne samo kada se nešto negativno desi već i pre.

Zabrana donosi još veći bunt, podstiče agresiju. Pogrešno je decu kažnjavati i zabranjivati, najbolje bi bilo da se s njima ozbiljno razgovara i zatraži pomoć stručnjaka. Naglasila bih, da bi bilo važno da to bude razgovor s uzajamnim poštovanjem i dogovor o uvođenju jasnih pravila koliko dete može da provede za kompjuterom. Bilo bi dobro da se kompjuter izmesti u prostor u kojem svi borave – dnevnu sobu, na primer, ukoliko je to moguće. Zatim bi trebalo podsticati da se to vreme provedeno za kompjuterom troši na kvalitetniji način, da dete otkrije drugačije mogućnosti interneta, objasnila je Vesna Trivić, psiholog.

Ne bi trebalo zaboraviti da prvo svojim primerom pokažemo deci koje je ponašanje ispravno. Ukoliko majka stalno „visi“ na telefonu dok je s detetom – ono će misliti da je to normalno i neće mu biti jasno gde greši, ako se isto tako ponaša.

Izlaz iz tog vrzinog kola mogu biti zajedničke aktivnosti roditelja i dece: od društvenih igara, kao što su „ne ljuti se čoveče” do boravka u prirodi, odlazak na plivanje ili neku drugu sportsku aktivnost. Važno je podsticati decu da učestvuju i u raznim drugim aktivnostima sa svojim vršnjacima: da li je to neki sport, folklor ili horsko pevanje, svejedno je, važno je da se to detetu sviđa i da mu donosi radost. Jako je bitno da roditelji daju dobar primer u pogledu okretanja zdravim stilovima života. Prioritet porodice ne bi trebalo da isključivo bude materijalno blagostanje, već sreća i zdravlje svakog njenog člana, naglasila je Vesna Trivić, psiholog i terapeut.

Ne zaboravimo da su deca naše ogledalo i samo je pitanje koliko smo spremni da u njega pogledamo s pažnjom. Zato je jako bitno da roditelji, učitelji, profesori, poznate ličnosti, sportisti daju dobar primer u pogledu okretanja zdravim stilovima života.

Marina Jablanov Stojanović