Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Popularni učitelj gos`n Teodor opismenio i čuvenog Stevana Sremca

06.05.2019. 12:01 12:07
Piše:
Foto: Potomak plemića gos`n Teodor/ Privatna arhiva

SENTA: Na vek od kad se upokojio Teodor Toša Branovački (1834–1919), učitelj, između ostalog i slavnog pisca Stevana Sremca, njegovim senima na groblju u Senti poklonili su se predani zavičajni hroničar Petar Terzić i etnograf mesnog Muzeja Agneš Nađ Abonji.

Terzić je napisao više knjiga o životu ovdašnjih znamenitih Srba i njihovih ustanova, a monografiju „Teodor Branovački Senćanin”, zajedno s Agneš Nađ Abonji.

Zaista izuzetna ličnost!, naglašava Terzić.

Odlično je, dodaje naš sagovornik, znao latinski, a s nemačkog i mađarskog i prevodio.

Oplemenio je mnogo krčaga narodnim mudrostima i izrezbario mnogo drvenih štapova. Čuvaju se u Muzeju Sente, ali i drugde po Srbiji, navodi Terzić.    

Rodio se u Somboru, gde je i kršten u Crkvi Svetog Georgija, osnovnu školu završio u Senti, Gimnaziju u Novom Vrbasu, a Učiteljsku školu u Somboru. Radio je šest godina u Čoki, a potom 31 u Senti, do penzije 1894. Mirovinu je uživao četvrt veka, poštovan od bivših đaka, pa i Sremca. Tri i po decenije nakon što je otišao iz varoši kraj Tise, u koju se više nije vraćao, svom učitelju je 1903. iz Beograda s posvetom poslao knjigu „Iz knjiga starostavnih – Veliki župan Časlav”.

Da je u prošlosti Sente Toša zaslužio posebno mesto ovekovečeno je u knjizi „Zbornik priloga za istoriju grada” Milivoja B. Kneževića iz 1935. U delu o veroispovednoj školi pominje se Branovački, kao potomak čuvene i uvažene porodice Subote Branovačkog, koji je 1751. za vojne zasluge dobio aristokratsku titulu od carice Marije Terezije. Sticajem okolnosti, njegovi potomci morali su naknadno tražiti prepis plemićke diplome iz dvorske kancelarije u Beču. Naime, tokom Bune 1848. ona je čuvana u bunaru, pa delimično oštećena. Pisana je rukom na pasjoj koži, s plemićkim grbom, potpisom carice i visećim pečatom. U odeljku „Beleške” te knjige je i kratak tekst na mađarskom Andora Dudaša, službenika opštine i iz hobija hroničara grada, jeziku o Teodoru, u kojem se navodi da je bio arheolog, zanatlijski umetnik i etnograf.

Beše tip starog srpskog učitelja, decu je neobično voleo i s njima vrlo lepo postupao. Imao je kaligrafski rukopis pa i u starim danima – zlatnu ruku. Beše – iako samouk – pravi veštak u drvorezu. U muzeju gosn` Joce Vujića sačuvano je divnih egzemplara njegovih radova. Znao je ogroman broj narodnih poslovica, izreka i zagonetki, ali je velika šteta što ništa zapisao nije. Beše poznat i kao dobar voćar; nije mu bilo teško otići i po 25 km da nabavi kakvu lepu vrstu jabuke, trešnje ili kog drugog voća, zabeležio je Knežević.

Dudaš je pisao i da je plemeniti Teodor kao arheolog mnogo ispitivao, te je 1864. otkrio lokalitet Čokanski Kremenjak, koje datira još iz kamenog doba, a posle su tu istraživali stručnjaci iz Subotice, Temišvara i Sente. Blisko je sarađivao i s najučenijim mađarskim arheologom župnikom Mavrom Vošniuskim iz Seksarda. Štapovi koje je razbario i krčazi ukrašeni veštom učiteljevom rukom rasuti su po Mađarskoj i na jugoslovenskom prostoru. Većinom je išao pešice da bi mogao posmatrati narodni život i usput skupio dosta rimskog novca.

Znao je prošlost, običaje, mesne istorijske anegdote, koje je ozbiljno sakupljao. Šteta što nije ništa pribeležio. Bio je neprijatelj pera; druge je učio rečju i s radošću je govorio mudre stvari mudrim ljudima, zapisao je Dudaš.    

To je samo delimično tačno jer je učitelj Toša narodne poslovice i umne izreke zapisivao na krčazima, koje je pravio sa senćanskim grnčarem Palom Kalauzom.

Od svoje pokojne babe Jelice Birclin nasledio sam jedan, ponosno veli Terzić i dodaje da „na spoljnoj strani piše: „Duh tvoj blagi, Nastavit mja na zemlju pravu”, a u unutrašnjosti pri obodu: „Koji mlogo pije ni za kakav posao nije. Tako je”. Na postolju krčaga se potpisivao Toša.

Iz zbirke krčaga koja se čuva u Gradskom muzeju posebno plene mudrosti o vinu: „Gde je vino gazda, tamo je mozak prosjak”, „Pijmo vina dokle traje vjeka, ta vino je melem za čovjeka”, „Nema lica bez rujnoga vinca. Niti junara bez puna bardaka!” 

Učitelj je, ipak, voleo pisanu reč, pa je zabeležen kao prenumerant i knjige „Život i običaji naroda srpskog” koju je priredio Vuk Karadžić. Bio je aktivan u radu crkve, a 1868. je među osnivačima Srpske čitaonice, čiji je više godina član Upravnog odbora, a u jednom mandatu i predsednik.

Etnografski muzej u Beogradu čuva bokal na koji je kaligrafski zapisao: „Al što pjevah neće propanuti, nakon mene hoće ostanuti. Dok se poje dok se vince pije, Dok se kolo oko svirca vije, Dokle srce za srcem uzdiše, e pa dotle a kuda ću više.” Na vratu bokala iznutra piše: „Gusle moje iz ruke mi trgnut, Telo moje pod zemljicu vrgnut.”

Piše:
Pošaljite komentar
TURNIR VETERANA U SENTI Otac i tri sina u ekipi iz Geteborga 

TURNIR VETERANA U SENTI Otac i tri sina u ekipi iz Geteborga 

02.05.2019. 16:08 16:09
APV: Opšta bolnica u Senti dobila novi CT aparat

APV: Opšta bolnica u Senti dobila novi CT aparat

23.04.2019. 13:22 13:28