Nesporna lepota Neština nije dovoljna

Za ovo selo se kaže da je ušuškano između Dunava, odnosno dva dunavca, i poslednjih obronaka Fruške gore. Nekako je skriveno, pa se okom može najbolje primetiti sa vode ili bačke strane. Neštin i Vizić su možda i jedinstveni geografsko - administrativni izuzetak u Srbiji, jer nalaze se u Sremu, na desnoj obali Dunava, a centar opštine im je u Bačkoj, odnosno Bačkoj Palanci, na levoj obali reke. Imaju meštani u ova dva sela, njih oko 1.000, velike komunikacijske probleme, o čemu smo više puta pisali, jer, na primer, do centra opštine, ambulante, suda, socijalnog, pijace, velikih trgovina moraju da prođu par kilometara kroz Hrvatsku, treba im pasoš koji se brzo popuni pečatima, a nije jeftin, pa preko mosta do varoši.

Po popisu stanovništva iz 2011. godine Neštin je brojao 794 stanovnika, početkom novog veka i milenijuma skoro 1.000, a danas nadležni kažu da ovde živi 620 duša. Ipak, najupućeniji, ovdašnji  veterinar i rođeni Neštinac Đorđe Skokić, koji ulazi u skoro svako seosko dvorište zbog marve i živine, kaže da ovo selo danas broji jedva nešto preko 500 stalnih stanovnika. Kaže stalnih, jer dosta je onih, pre svega mladih, koji su za poslom ili školovanjem, otišli, a ostali su prijavljeni ovde. Oni ili dođu vikendom, praznicima, za vreme godišnjih odmora, ili školskog raspusta. Neće se dugo čekati da se utvrdi tačna brojka žitelja ovog i drugih sela, varoši i gradova, jer je najavljen novi popis stanovništva.

Osnovnu školu u Neštinu, odnosno prva četiri razreda, pohađa 30 đaka koji pripadaju palanačkoj OŠ „Vuk Karayić”. Siniša Vujasinović, predsednik Saveta Mesne zajednice Neštin kaže da je sadašnja generacija učenika četvrtog razreda poslednja sa dvocifrenim brojem đaka. Veli, dece je sve manje, a neizvesno je kako će škola u budućnosti raditi. - Osnovni problem Neština su divlje deponije smeća koje su, uglavnom nastale u ranijem periodu - kaže Vujasinović. - Na ove deponije i danas neko odlaže smeće. Čudno je to, jer sva registrovana domaćinstva (ima dosta praznih kuća) dobila su kante za otpad koje radnici opštinskog Javno komunalnog preduzeća „Komunalprojekt” iz Bačke Palanke prazne svakog drugog petka u mesecu. Komunalni otpad se odlaže na legalnu deponiju koja se nalazi na kraju sela, a na putu za obližnju dolinu Janok, odnosno pored puta za nacionalni park Fruška gora. Osim što se stvara ružna slika, deponija predstavlja problem i za meštane, posebno u periodima kada se zapali, a vetar dim najčešće raznosi po selu. Obraćali smo se lokalnoj samoupravi, inspekcijskim službama u opštini, kao i JKP i dobili smo uveravanja da će tokom ove godine početi rešavanje ovog problema.

Neštinci su, valjda osetljivi na problem deponije, jer ovo mesto važi za najzdravije, najlepše i ekološki najsvesnije. Interesantno je turistima, biciklistima, jer tu su i istorijske znamenitosti, kao što je Srpska pravoslavna crkva čiji je oltar radio čuveni Teodor Kračun, pa Sremska kuća porodice Savić iz 18. veka, blizu je i prelepi manastir Đipša koji je sakriven, ali divno uređen i asfaltom povezan sa Partizanskim putem.

Tu je preko 200 hektara voćnjaka i vinograda puno vinarija i malih podruma sa odličnim vinom i rakijom, održava se niz manifestacija koje okupe puno sveta. Pijaća voda u seoskom vodovodu smatra se najzdravijom, jer do slavina stiže tako što je izvršena kaptaža fruškogorskih izvora, a selo ima i dve javne časme. Meštani u šali kažu da goste prvo napoje vinom i rakijom, a posle oni sami traže vodu i meze. - Tokom prošle godine obavljeno je čišćenje sabirnih bunara od peska, pa se sada vodosnabdevanje odvija normalno, kao i snabdevanje strujom i gasom - ističe Vujasinović. - Treba delimično popraviti putnu infrastrukturu, trebalo bi uraditi trotoarsku stazu u dužini od oko 300 metara do Rimokatoličkog groblja. Još uvek nismo počeli izgradnju kapele na seoskom, Pravoslavnom groblju (Neštin i Vizić jedina od 13 sela u opštini, nemaju kapelu). Izradnja kasni zbog nerešenih pravno-imovinskih odnosa, a MZ je tu nemoćna, pa se očekuje da lokalna samoupravi poradi na rešavanju problema.

Tekst i foto: Miloš Sudžum