Frederik Kaufman, kompozitor: Stremim zvuku s kojim se ljudi mogu poistovetiti

Kompoziciju je studirao kod Vinstona Persiketija i Vitorija Đaninija na prestižnoj njujorškoj školi za muziku, dramu i ples Džulijard. Predavao je kasnije na različitim školama i univerzitetima, između ostalih na Univerzitetu Viskonsin i Internacionalnom univerzitetu Florida. Autor je više od sto četrdeset kompozicija izvođenih širom sveta, a njegova dela na repertoaru imaju brojni renomirani orkestri, solisti i kamerni ansambli. U Majamiju je upoznao pijanistu Kemala Gekića i odlučio da napiše delo za njega. Reč je o Koncertu za klavir i orkestar „Gernika“, koji je novosadska publika mogla premijerno na ovim prostorima da čuje u okviru ovogodišnjeg izdanja Nomusa. Gekić je „Gerniku” doneo sa Simfonijskim orkestrom Akademije umetnosti u Novom Sadu, pod upravom Andreja Bursaća, a izvođenju je prisustvovao i kompozitor...   

 Da  li posmatrate svoj Klavirski koncert „Gernika“ kao jedno umetničko delo o drugom umetničkom delu, ili je vaša muzika izvorno inspirisana događajem ovekovečenim na Pikasovoj slici?

– Ne, nisam imao nameru da napišem delo koje se odnosi specifično na Pikasovu sliku. Sa druge strane, ta slika je definitivno imala uticaj na kreativne aspekte mog rada. Prvi put sam je video izloženu u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku kad sam bio dete. Imala je neposredan uticaj na mene i čim sam počeo da razumevam kompoziciju umetničkog dela uopšte, taj uticaj je rastao i moja želja da saznam više o razlozima nastanka slike postala je moj glavni cilj. Gledajući užase posledica blickriga na grad u Baskiji, prava genijalnost Pikasove slike je postala za mene očigledna i ostavila je veliki emotivni trag u meni. Nema sumnje da umetnost može imati uticaj na to kako vidimo istorijske činjenice i kako se osećamo povodom toga. Ali da li osećam da je društvena obaveza umetnika da život u celini izrazi kroz umetnički medijum? Ne. Ne postoje tačni zadaci na koje mi kao umetnici treba da odgovorimo. Napisao sam više od 140 kompozicija do sada i sve one polaze od zvuka. Pisane su iz različitih razloga, bilo da je reč o delima koja su naručena ili o onima koja su proizvod inspiracije određenih emotivnih iskustava: strahote rata, lepota i uticaj prirode, izvrsno izvođenje muzičara, umetnost i književnost...

 Vaš klavirski koncert napisan je za Kemala Gekića, jednog od najboljih pijanista svoje generacije, koji potiče sa prostora jugoistočne Evrope... 

– Prvi put sam upoznao i čuo Kemala Gekića u Majamiju, dok je bio na koncertnoj turneji po SAD 2000. godine. Kemal je sjajan izvođač i ostao sam zadivljen njegovom virtuoznošću i muzikalnošću. Ostvarili smo blizak odnos i nekoliko godina diskutovali o tome kako bi bilo dobro da napišem neko veliko delo za njega. Kemal me je iznova kontaktirao 2011. povodom ideje da napišem koncert za njega. Rekao sam mu da ću to uraditi, ako prihvati da moj izvor inspiracije bude Pikasova slika „Gernika“. On je neko ko je lično mogao da se identifikuje sa posledicama koji rat ostavlja na društvo, baš kao što sam i ja bio sposoban za tako nešto, budući da sam Jevrejin čija je porodica stradala tokom Holokausta, ali i neko sa ličnim iskustvima na Bliskom istoku. Njemu se ideja veoma svidela. Porudžbina Češkog nacionalnog simfonijskog orkestra bila je formalni razlog za početak rada na kompoziciji. Kako sam pisao delo, pokazivao sam delove Kemalu, koji je bio uključen u proces rada na delu sve vreme. Bila je radost pisati za njega. Ne samo da je on briljantan čovek, nego je i neizmerno talentovan, te sam tokom komponovanja imao osećaj potpune umetničke slobode. Znao sam da ne postoji nešto što bih mogao da napišem, a što on ne bi mogao da odsvira. Premijerno izvođenje u Pragu, pod palicom Marčela Rota i Češkog nacionalnog simfonijskog orkestra bilo je izuzetno uspešno. Publika nas je nagradila ovacijama i pozivala je izvođače da se vrate na scenu.

 Svetska premijera bila je u Pragu 2013. godine. Kakve su bile reakcije publike na premijeri i kako biste opisali repertoarski život dela od premijere naovamo? 

– Delo je dobilo sjajnu kritiku i bilo je snimljeno sledećeg dana. Kompakt-disk je izdat kasnije te godine u produkcijskoj kući „Novana“ i dobio je odlične kritike iz celog sveta. Od tada, kompoziciju je Kemal izveo u Portoriku pod palicom Maksa Valdeza i Portorikanskog simfonijskog orkestra na „Kasal“ festivalu i nedavno na Internacionalnom muzičkom festivalu u Majamiju. I radujem se ovom izvođenju mog dela u vašem divnom gradu.

 Američka umetnička muzika se od svojih početaka oslanja na yez, koji je i sam evoluirao u samosvojnu umetničku praksu. Vi ste i svirali džez, u kojoj meri on predstavlja poetičko uporište vašeg muzičkog stvaralaštva?

– Bez sumnje mogu da kažem da je džez imao značajan uticaj na moje stvaralaštvo. Odrastao sam u Njujorku – gradu džeza – gde sam kao trubač svirao sa velikim umetnicima u Big bendu Vudija Hermana. Pohađao sam Školu muzike na Menhetnu, pa Džulijard sa izvanrednim klasičnim i džez muzičarima. Uticaj džeza u mojoj muzici ogleda se u strukturi akorda, fakturi i tretmanu ritma. Volim muziku kompozitora poput Baha, Betovena, Malera, Debisija, Bartoka, Stravinskog, ali cenim i zvuk Monka i Elingtona, kao i drugih američkih velikana kao što su Geršvin, Bernstajn i drugi. Moj muzički jezik je rezultat svih ovih uticaja i stremi zvuku s kojim ljudi mogu da se poistovete.

        Nemanja Sovtić