Sombor, kao slobodni kraljevski grad, imao pravo i na svoga dželata
Kada su se somborski militari, odnosno graničari, odlučili da novcima otkupe slobodu od kmetstva od svetle carice Marije Terezije, obaška im je pripalo pravo i da sami sude svojim kriminalcima.
Kad ih već osude, valjalo je da im odrede i sankcije, a sem „pržuna“ kao u vreme sadašnje, tada, znači na samom razmeđu 18. veka uobičajene kazne pravne države su bile i vezivanje na stub srama, žigosanje, čupanje noktiju, rastezanje na točku, paljenje na lomači, vešanje, odsecanje ruse glave s ramena. Sve divotalne mere, kojih se današnji pravnici, izuzev onih u Saudi Arabiji i ostalim šerijatskim legislativama, groze. Povelja bečke imperatorke kojom je Sombor za ogromne pare stekao status slobodnog kraljevskog ugarskog grada, predviđala je i pravo te buduće stone varoši Bač-Bodroške županije, da sudi prestupnicima uhvaćenim u Somboru te da sazida vešala i podigne stub srama.
Svega četiri meseca po sticanju statusa slobodnog kraljevskog grada, u Somboru je 17. juna 1749. sklopljen ugovor varoških vlasti s prvim yelatom, izvesnim Johanom Karlom Tišlerom. Joška je, između ostalog, dobio i titulu „minister iusticiae vidicativae“, dakle, javni izvršilac pravde. Za svoj trud u kažnjavanju kriminalu sklonih sugrađana i vagabunda sa strane, određena mu je i plata od 50 forinti na godinu, a za te novce morao je sebi da obezbedi i „alat“, bez kojeg nema yelatskog zanata. Her Tišler je tako morao u svom torbaku da ima uvek spremne klinove, klešta, mač i ostali „sitni alat“, dok je na varoši somborskoj bilo da mu obezbedi konja, lance, točak i vešala. Kako bi se moderni poslodavci izrazili, gosn yelat je imao i „stimulaciju“, odnosno pravo na dnevnicu od jedne i po forinte, valjda u dane dok je „radio“, a i svako od njegovih „umeća“ bilo je posebno plaćano. Tako je somborski yelat lokalne lopurde, kurviše i secikese žigosao kao marvu za šest forinti, jal’ po personi, jal’ po žigu, ne zna se, dok je istu sumu novca dobijao i za šibanje na stubu srama ili spaljivanje na lomači. Naspram truda i nadnica, pa je Tišler tek upola manje dobijao za odsecanje ruke, stezanje kleštima, stavljanje na točak i raspinjanje.
Koliko je taj „mali privrednik“ u potonjim godinama, zahvaljujući svom trudu zarađivao, ostalo je zapreteno u mraku tadašnje mračne svakodnevice, ali je zato i dan-danas u somborskom Arhivu sačuvan dokument koji odslikava jednu od pravosudnih egzekucija neko pola veka kasnije. Naime, kad su gradski panduri 5. decembra 1819. u jednom jendeku pronašli Antuna Korića izbodenog i zaklanog, svirepi zločin je uzdrmao ianče mirnu varoš. Kao počinoci tog monstruoznog zločina okrivljeni su Antunova udova i mesarski pomoćnik Jovan Tamašković. Istraga, uz primenu tad uobičajenih mera kao što je mučenje, nepobitno je utvrdila da su sladostrasnici i ljubavnici počinili to zlodelo ne bi li uklonili i poslednju prepreku multikonfesionalnom švaleraju. Sud nije imao milosti i izrekao im je smrtne presude, koje je, nakon žalbe, usvojila i Kraljevska tabla u Budimu, tada krajnja sudska instanca.
Samrtni čas bio im određen za 2. januar 1821. To jutro je toranj Gradske kuće, Starog magistarata, „ovenčala“ izvešena crvena zastava, a od ranog jutra pred njom su se skupljali znatiželjnici žedni pravde. Gradski podbeležnik David Konjović u Magistartu javno čita presudu, nakon koje prelama dva u crno ofarbana štapa i baca ih pred noge nesrećnom mesarskom pomoćniku. Osuđenima se daje da u poverljivom razgovoru sa sveštenicima provedu neko vreme na „belom hlebu“, da bi nakon ispovedanja bili u saonicama, sa sve pravoslavnim i katoličkim sveštenikom, odvezeni na uzvišenje zvanoj „Karankorija“ na obodu grada.
Saonice je pratilo šest ćesarskih konjanika s isukanim sabljama, dok se iza njih vukla masa znatiželjnog sveta. Celu procesiju je pratio eho takozvanih samrtničkih zvona sa svih somborskih hramova i samim tim pojačavao jezivi prizvuk celog događaja. Na samom stratištu, koje se danas nalazi kraj takozvanog Malog katoličkog groblja, tužilac varoški Jovan Ambrozić još jednom čita presudu somborskog suda, ali i vrhovne sudske vlasti, da bi yelat, za opomenu drugima, teatralno nekoliko puta zamahnuo velikim mačem, gadarom, iznad glava nesrećnih ljubavnika. Nakon simbolične opomene okupljenoj svetini, željnoj tuđe krvi, yelat „odrađuje“ onu svojih forintu i po, i s dva vešta udarca odrubljuje glave i dan-danas neimenovanoj preljubnici (poznatoj samo kao „udova Antuna Korića“) i čemernom mesarskom pomoćniku Jovanu Tamaškoviću. Sve do tada egzaltirana, masa sveta u tišini se razilazi, ispotiha hvaleći „majstoriju“ varoškog yelata, ali i pravednost ćesarskog i lokalnog suda.
Od tog doba mnogo se promenilo i u Somboru, ali i u evropskom pravosuđu, samo što je jedna konstanta ostala: ni tada pogubljenim zločincima, baš kao ni danas, ne zna se grobno mesto.
Milić Miljenović