SKUP U SANU O demenciji iz svih uglova
Dvodnevni skup “Novine u demencijama”, koji se održava u SANU, okupio je vodeće stručnjake koji će razmatrati genetske i imunološke aspekti bolesti, moguću prevenciju kroz ishranu, najsavremenije metode lečenja koje mogu da se očekuju u bliskoj budućnosti.
Na skupu učestvuju stručnjaci iz Velike Britanije, Holandije, Švedske, Danske, Nemačke, Italije, Grčke i Srbije
Neurolog Elka Stefanova, rukovodilac Centra za poremećaje pamćenja i demenciju Instituta za neurologiju Kliničkog centra Srbije i član Organizacionog odbora skupa, navela je da su se najnovija istraživanja bavila načinom kako da se potvrdi bolest pre nego što se razvije u punoj slici, kada postaje prepoznatljiva i za laike.
Najveći napredak je, prema njenim rečima, ostvaren na planu određivanja bioloških markera u cerebrospinalnoj tečnosti, ali se naziru i mogućnosti njihovog određivanja u krvi.
Dostupne su, rekla je, i različite metode iz oblasti vizualizacionih tehnika koje mogu da potvrde postojanje patološkog nalaza u mozgu ljudi kod kojih postoji i najmanja naznaka da imaju, na primer, Alchajmerovu bolest, i to se utvrđuje s velikim stepenom sigurnosti.
Posle 80. godine obolelih od 30 do 40 odsto
U Srbiji između šest i osam odsto osoba starijih od 65 godina bolovaće od Alchajmerove bolesti, dok će svaki deseti imati neku vrstu demencije, rekao je predsednik SANU Vladimir Kostić uoči početka ovog skupa i dodao da se taj procenat posle 80 godine kreće od 30 do 40 odsto.
On je za RTS istakao da je to dominantan problem jer problem pogađa i porodicu.
“Zajedno sa njima pate oni koji o njima vode brigu i posebno porodice, koje su takođe pogođene. Tako da imate učestalost, recimo, različitih kardiovaskularnih bolesti, pa čak i suicida, znatno više u toj populaciji, nego kod populacije koja nema taj problem”, istakao je Kostić. Prema njegovim rečima, taj problem je svuda oko nas i Srbija je u ovom trenutku, kada se radi o demenciji, “u očekivanju velikog praska”.
“Za najveći broj demencija, mi danas imamo posla ne sa jednom, nego sa mnogo bolesti. Najčešće bolesti su bolesti proteina. Cela paradigma lečenja je bitno izmenjena. Ono što sada imamo u rukama je nešto što bih nazvao farmaceutskom stereotipijom, ali ne i beznađem. Vredi lečiti ovu bolest”, navodi Kostić. Kako je rekao, utvrđeno je da su u sredovečnosti faktori rizika za ovu bolest identični kao za kardiovaskularne bolesti“, rekao je Kostić.
“Sa ovim značajnim napretkom u saznanjima u vezi sa procesom razvoja demencija, posebno Alchajmerove bolesti, došlo se do čvrstih dokaza da bolest ima svoj dugačak tok (od 12 do 25 godina pre ispoljavanja ) i da ono što mi vidimo u klinici jeste, u stvari, početak kraja bolesti”, rekla je Stefanova uoči početka skupa.
Što se tiče lečenja, ona navodi da su najnoviji pristupi orijentisani ka biološkoj terapiji i primeni monoklonalnih antitela, kao načinu da se promeni tok bolesti ili da se zaustavi proces daljeg napredovanja.
“I pored toga što ih to uzročno ne leči, predstavljalo bi veliki korak i uspeh kada su ovakve, neurodegenerativne bolesti u pitanju. Drugi tip lečenja podrazumeva primenu lekova koji bi delovali na enzimskom nivou. Menjanje tih procesa dovelo bi do onemogućavanja produkcije patoloških inkluzija koji uništavaju neurone i njihove mreže na više načina”, objasnila je Stefanova.
Dodaje da ako se uzmu u obzir demografski podaci, kao i podaci pilot studije koja je sprovedena 2004. godine, smatra se da je rasprostranjenost demencije u Srbiji ista kao u ostalim evropskim zemljama, gde se kreće negde oko 6,5 do 10 odsto ljudi posle 65 godina starosti.
“Veliki zahtevi su usmereni i ka zbrinjavanju ovakvih bolesnika, na socijalne službe i na one koje im pružaju podršku u svakodnevnom funkcionisanju, bilo da je reč o pomoći u kući, dnevnim centrima ili trajnom zbrinjavanju”, kaže Stefanova.
Centri za demenciju su razvijeni radi postavljanja dijagnoza i lečenja, ali i savetovanja o načinu zbrinjavanja ovakvih osoba, jer je taj nemedikamentozni aspekt u lečenju od velike važnosti.
Multidisciplinarnost je, dodaje Stefanova, neophodna u procesu dijagnostičkog postupka uz vizualizacione i radiološke, kao i metode iz oblasti nuklearne medicine.
Kada se postavi dijagnoza i uspostavi lečenje, u daljem toku bolesti potrebni su, prema njenim rečima, drugi resursi zbrinjavanja i na scenu onda stupaju terapeuti iz različitih oblasti, negovatelji i ljudi iz institucija koji mogu da pruže asistenciju u svakodnevnim životnim okolnostima.
R. D.
