Zoo “Koki” u Inđiji: Mesto u kom su i divlje životinje pitome

Vrt se nalazi preko puta nezavršene Sportske hale, a na samom ulazu čekaju vas jelen lopatar i srne da vam požele dobrodošlicu u njihov dom, koji dele sa raznim pticama, papagajima, zečevima, ponijima, magarcima, lamama, majmunom i medvedima, te mangulicama, labudovima i raznim drugim pitomim životinjama. Uverili smo se i sami da iako spadaju u divlje, ovde su sve životinje pitome toliko, da je do nas odmah doleteo papagaj čim smo prišli malo bliže da nas upita jel´ nosimo poklone, tačnije hranu.

Sve životinje su site, osim malenog crnog kerića, koji je tu vidno zalutao, ali vrlo brzo prihvaćen od mačaka, koje su se sunčale i izležavale po dvorištu. Ubrzo će to postati i njegov dom, to je očigledno, a bolji nije mogao ni poželeti, vrt u kom se nalazi više od stotinu životinja u pravoj oazi mira.

Kornjače su takođe izašle da se osunčaju, a debeli zečevi nas skakutanjem pozdravili, kao i njihovi prijatelji papagaji sa kojima dele svoju kuću, jer su smešteni zajedno. Takvih “nezamislivih” ukrštanja u ovom zoo vrtu je puno. Prepelice sa tigricama, petlovi sa papagajima i fazanima, lame, magarci, koze, ovce i kokoške svi u jednom prostoru.

Majmun je podigao ruku do lica i kao da je hteo bolje da nas osmotri, pa smo mu na isti način uzvratili pozdrav. Guske su napravile malu dramu, njih tri kao da su želele da nam kažu da smo došle u nevreme, baš u vreme ručka i da to baš i nije pristojno, ali su ih bele golubice umirile da i nije tako strašna stvar.

Dva praseta bila su i više nego raspoložena za razgovor, čak su i prestala sa gozbom jabukama, da bi nam nešto poverile, a lama je bila najviše raspoložena za poziranje i fotografisanje, iz svih uglova, sa dugačkim trepavicama, kao da je tražila da njena fotografija ispadne najlepše. Zatim nam je dala eksluzivan intervju, pokušavajući da pojede diktafon, te ćemo ga objaviti nekom drugom prilikom.

Rode su se sunčale, a medvedi spavali u jazbini, što nije ni čudo, jer je bio prvi dan proleća, ali su zato srebrni i braon magarci tražili našu pažnju, pa i koje češanje, jer im je bilo nezgodno da dohvate ogradu. Mangulice su se valjale u blatu, labudovi i divlje patke plivali jezerom, a koza odlučila da će da isprati našu šetnju do medveda i računa vreme koje smo proveli ispred čije kuće. Rakun se odmarao u svojoj kućici ispred koje je pisalo “Pažnja, rakun ujeda. Čuvaj prste”. Ispao je najnezgodniji u ovom malom životinjskom carstvu, ali verujemo da smo imali priliku, sprijateljili bi se lako, nego nije bio red da budimo nekoga kad spava. Nekada je Slavko imao terarijum sa zmijama, ali i pumu, koju su na žalost, otrovali...

Primetili smo mnogo mladunaca, koji su bili vrlo otvoreni za druženje, osim male prepelice, koja je bežala i od svoje senke, iako su roditelji uporno pokušavali da joj objasne da straha u vrtu nema nikakvog.

Crni kerić je osim mačaka svoje društvo pronašao u devojčici Anđeli, koju je tata Slavko Šivunovački doveo da se druži sa životinjama. Kaže da su ovde stalno i dođu kad god je lepo vreme.

-Znači zoološki vrt deci puno, uvek uživaju kada su ovde. Moje dete ima 4,5 godine i voli mačke neverovatno. Kupio sam joj haskija, ali pas joj je potpuno nezanimljiv, kada vidi mačku- kaže tata Slavko.

U ovom nesvakidašnjem zoološkom vrtu, ulaznica se ne naplaćuje, profit imaju samo deca, a vrt živi od donacija i dobre volje građana Inđije, kao i pomoći Opštine.

Vlasnik Slavko Popović kaže za “Dnevnik” da ni sam ne zna koliko ima životinja, oko stotinak, ali da brine šta će biti sa njima, kad njega ne bude.

-To je moja velika ljubav i divan je život sa životinjama, jer su one mnogo bolje od ljudi znate. Životinja nikad neće ubiti ukoliko nije gladna, za razliku od čoveka, čak ni zmija. Dok sam ja živ, životinjama neće ništa faliti- kaže Slavko.

On dodaje da je bilo teških perioda za 22 godine koliko radi vrt, ali da je sada bolje, jer Opština obezbeđuje hranu.

-Treba mi i druga vrsta pomoći, da vlasništvo prebacim na Opštinu, kako bi oni i pravno još više mogli da pomognu vrt, koji toliko znači deci, a i mene može za jedan dan da nema, a onda neće biti ni životinja za deset dana, ukoliko neko drugi ne preuzme ovo sve. To ne smem dozvoliti- kaže Slavko koji se svakodnevno bori da vrt bude uređen kako bi bio prava životinjska oaza, a samo nahraniti toliko životinja dnevno nije mali posao.

Bilo je svega, priča Slavko, i da upadnu psi lutalice, jer nisu bile jake ograde, pa ubiju kokoške i patke, trovali su i ljudi životinje, ali ovaj zaljubljenik u prirodi, se sa svačim borio i izborio.

-Vodim računa stalno, hrana je na prvom mestu, a posetilaca ima uvek. Kad je lepo vreme imamo i po 400 ljudi dnevno u gostima- kaže Slavko i dodaje da se ta cifra godišnje broji u desetinama hiljada.

Inđijski zoo vrt je vremenom postao i jedan od simbola grada, a njegove životinje pitome toliko da odmah prilaze ljudima, nadajući se nekom poklonu u vidu hrane, život kakav samo može da izabere čoveka poput Slavka, pravog entuzijastu i prijatelja životinja.

M. Stakić