Razgovor sa violinistom Florijanom Balažom pred koncert Vojvođanskog simfonijskog orkestra

On će sa “simfoničarima” izvesti Koncert za violinu i orkestar br. 1 u g-molu op.26 Maksa Bruha. Pre toga, na ovom koncertu biće izvedena Betovenova uvertira za “Egmonta”, a nakon Balaževog izvođenja Bruhovog koncerta, sledi Šubertova simfonija br.8 u h-molu (“Nedovršena”).

Poznati novosadski violinista Florijan Balaž je i rođen u ovom gradu, ovde je i studirao, kao i u Ljubljani, i završio postdiplomske studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde danas radi kao redovni profesor. Ovaj dobitnik niza nagrada i priznanja početkom devedesetih godina 20.veka gradio je svoju muzičku karijeru u inostranstvu, kao član i koncertmajstor orkestara, ali i kao solista, nastupajući u regionu i u muzičkim centrima Švajcarske, Austrije, Nemačke, Italije, Španije, Francuske, Mađarske i Slovenije. Florijan Balaž je koncertmajstor Vojvođanskog simfonijskog orkestra od osnivanja, sa kojim je 2013. nastupao kao solista. Šest godina kasnije ponovo pred novosadskom publikom nastupa solistički sa ovim orkestrom.   

 Kakvu važnost, u repertoaru jednog violiniste, ima ovaj Bruhov koncert?

- Bruhov koncert za violinu i orkestar u g–molu je nezaobilazni koncert svakog violiniste, bez obzira da li se bavi pedagoškim radom, sviranjem u orkestru ili solističkom karijerom. Nema profesora u nižoj i srednjoj školi i akademiji, a da se u svojoj pedagoškoj karijeri nije susreo s tim da bar jednom mora da ga predaje učeniku, ili studentu. Svaki član profesionalnog orkestra mora da položi audiciju da bi bio primljen u orkestar, i u više od 50 odsto slučajeva Bruhov koncert se nalazi na repertoaru kandidata koji polažu audiciju. Solisti veoma rado sviraju ovaj koncert jer kroz njega mogu da pokažu svu svoju muzičku zrelost. Osećanja koja solista želi da pošalje dok svira ovaj koncert lako mogu da se prenesu publici, ona ih prihvata i oseća različitu atmosferu koju solista uz pomoć orkestra treba da dočara.

 Poznajete veoma dobro Vojvođanski simfonijski orkestar, već ste sa njim nastupali i kao solista. Koliko to može da rastereti nastup?

- Ako mogu da budem skroz iskren, ova okolnost nikako ne može da rastereti nastup. Mnogo je lakše kada se nastupa u nekoj sredini gde nikoga ne poznajete. Neću sada da kažem da u toj stranoj sredini nemam odgovornost prilikom sviranja, ali mnogo se lakše podnosu eventualni kiksevi i neke nepredviđene okolnosti. Na domaćem terenu sve mora stopostotno da štima. Eventuelne greščice se „kod kuće“ ne praštaju. U orkestru sa kojim nastupam, ima desetak mojih studenata koji su završili u mojoj klasi na Akademiji. Sa pojedinima sam baš i radio Bruhov koncert. Nastup je kao svaki drugi, od soliste se očekuje da uvek da svoj maksimum. Tako ću i ja da se potrudim da dam još i malo više od onoga što sam spremio. Svirati u svom gradu, sa kolegama sa kojima svakodnevno sarađujete je veliki motiv, i podstrek da umetnik da svoj maksimum, i više od toga.

 Zašto je važno negovati i solističku karijeru? Šta ona upotpunjuje u karijeri nekog muzičara? 

- Kada muzičar postane član orkestra, vremenom izgubi osećaj odgovornosti, postaje deo mase, počinje da razmišlja da nije više toliko bitan. Polako se povlači u sebe i biva sve povučeniji u sviračkom smislu. Manje neguje svoju sviračku tehniku, jer polako shvata da mu to i nije više toliko važno. Naravno, to je velika greška koju, nažalost, većina čini. Solistički nastupi bilo kog tipa pročišćavaju muzičku disciplinu, u svakom pogledu. Kada je muzičar sam na sceni, sve čuje i sve se vidi, ne može da “markira”. Trudi se da svaki ton, svaka fraza bude maksimalno korektna i do perfekcije izvedena, dok u orkestarskom sviranju to kod mnogih muzičara nije prioritet.

 Budući da nastupate i kao solista i kao koncertmajstor simfonijskog orkestra, u čemu je, u izvođačkom smislu, najosetnija razlika između te dve pozicije?

- Kao što sam već opisao, razlike ne bi trebalo da bude, ali nažalost razlika je ogromna. U mom slučaju to nije tako. Odgovornost postoji na bilo kojoj da ste poziciji. Možda najveća razlika je u tome što, kada sviram kao solista, iza svega što se desi, i ako dođe do neke greške, stojim JA i niko to neće zameriti, a možda čak ni primetiti. Na poziciji koncertmajstora situacija je skroz drugačija. Koncertmajstor odgovara za čitavu grupu violina, ne mali broj puta i svih gudača u orkestru. Svi, ali bukvalno svi, gledaju u vas. Svi moraju da sviraju kao vi, odgovorni ste za štrihove i na način kako ih izvodite. Ako vi pogrešite, greše svi. I to je najveća odgovornost, a samim tim i veliki teret kada sedite na poziciji koncertmajstora. Ali, ta pozicija ima i svoju lepotu jer koncertmajstoru daje mogućnost da se iskaže i kao solista u mnogim simfonijskim delima, što je za mene veliki izazov.

 Predajete i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, osnivač ste i udruženja “FloriArt” koje pokušava da muziku približi širem auditorijumu. Kakav je danas njihov odnos prema klasičnoj muzici, kako studenata, budućih muzičara, kojima je ona životni izbor, tako i onih koji se tek s njom upoznaju na koncertima?       

- S obzirom da u medijima ima sve manje i manje prostora za klasičnu muziku, učenicima, studentima i ljubiteljima klasične muzike nedostaje češći susret sa njom. Da je tako, moj rad kao redovnog profesora violine na Akademiji, i rad mojih kolega, potvrđuje moj iskaz. Gde god da nastupamo, ili promovišemo muziku, u vidu takmičenja ili nekog seminara, ponovo budemo pozivani i dobrodošli. Da je u medijskom prostoru više klasične muzike, kao u opšte obrazovnom sistemu, od vrtića preko osnovnih škola, odnos prema muzici bi bio veći i prisniji. Iz tog razloga smo moja supruga Marta Balaž i ja osnovali udruženje “FloriArt”, koje uspešno približava klasičnu muziku, kako mlađoj tako i starijoj populaciji.

Muzički svet svuda isti

 Nastupali ste kao solista i u inostranstvu, u mnogim zemljama, i sarađivali sa raznim orkestrima i dirigentima. Kakvu vrednost ima to muzičko iskustvo za vas?

- Moram da priznam da je manje - više taj naš muzički svet svuda isti, ma gde pošli. Svuda se muzičari susreću sa istim problemima i situacijama. U poslednje vreme se nivo – kvalitet naših orkestara znatno popravio. Iz koncerta u koncert naš orkestar (VSO) je sve bolji i kvalitetniji, to kažu i gostujući dirigenti i solisti koji su sa nama nastupali. Sa velikim zadovoljstvom prenosim svoje iskustvo kolegama, koje sam stekao svirajući mnogo godina u raznim orkestrima u inostranstvu. Najviše zamerki je bilo po pitanju discipline i kodeksa ponašanja muzičara u orkestru. Drago mi je da sam u periodu kada sam učio, sazrevao kao muzičar, bio u prilici da sarađujem sa velikim dirigentima i sviram u eminentnim orkestrima Evrope. To iskustvo i disciplinu koju sam stekao svakodnevno koristim i u svom poslu, i kao solista i kao koncertmajstor u orkestru.

        Nataša Pejčić