Odlazak u starački dom ostaje tabu tema za seniore i njihove potomke

Sociolozi tvrde da postoje događaji koji dovode do velikih promena, kao što su brak, razvod ili zapošljavanje, koje nose sa sobom i procese emocionalnog prilagođavanja na novonastalu situaciju, te je u tom rangu i odlazak u penziju. Naročito što ga mnogi dočekaju s nejasnim životnim planovima.

Upravo to može doprineti tome da penzioneri, umesto da uživaju u trećem dobu, dođu u situaciju da sami sebi unište mentalno zdravlje, pa i fizičko, i sebe odvedu u tzv. socijalnu smrt. Često na taj put odlaze penzioneri koji su bili uvereni u to da će starost provesti u stanu ili kući i uz pomoć svojih potomaka. Kada deca ili najbliži ne mogu da ispune njihova očekivanja, bilo da su daleko od njih ili jednostavno to ne žele, put vodi u starački dom. Mnogim penzionerima je starački dom „kazna” na koju su ih osudili njihovi najmiliji.

Odluka o odlasku u dom za stara lica je, po objašnjenju sociloga Radimile Urošević, inače autorke knjige „Bonton starenja”, bolna tema i za same seniore i za porodice jer se smatra sramotom, a mlađi članovi su riziku da budu proglašeni lošom decom.

– Nekada finansijski momenat sprečava realizaciju te želje jer onda deca ne mogu raspolagati penzijom ako stari otac ili majka budu smešteni u dom – objasnila je Radmila Urošević. – Tu je i strah od doma, koji je za mnoge penzionere metafora za mesto gde će umreti, umesto da ga doživljavaju kao mesto na kojem će sebi produžiti život i uspostaviti nova prijateljstva i druženja, uz niz lepih aktivnosti.

Ona se često susreće sa strahom starijih lica od odlaska u dom i rešava to tako što grupu seniora vodi u jednodnevnu posetu nekom od domova za smeštaj starih. Kako je ispričala, u odlasku u kombiju vlada mukla tišina, ali zato kada se seniori vraćaju iz obilaska doma za stare, svi su dobro raspoloženi, jer domaćini – stanari doma, iskreno ispričaju kako žive.

– Mnogi shvate da će u domu dobiti priliku da vode mnogo kvalitetniji život nego onaj koji vode u stanu ili kući – istakla je Radmila Urošević.

Posebno je strah od odlaska u dom za stare izražen kod starijih osoba iz ruralnih krajeva u kojima je duboko ukorenjeno verovanje da tamo odlaze samo oni koji nemaju nikoga kao i oni koji „nikome ne trebaju”. Međutim, u urbanim sredinama deo starih sam se odlučuje da ode u dom za stare jer je upoznat s njegovim sadržajem i mogućnošću da tamo sebi produži život, upozna nove prijatelje, putuje... Dosta je i primera da se starije osobe emotivno zbližavaju upravo u domovima za stare, a nije retko da se odlučuju i da stanu „na ludi kamen” u poznim godinama.

Dakako, veliki problem predstavlja i činjenica da ne mogu svi penzioneri, koji bi čak i želeli da starost provedu u nekom od domova za stare, sebi to da priušte. Penzije su nedovoljne da pokriju troškove doma za stare, pa ako nemaju decu ili nekog bližeg srodnika da im „doplati” smeštaj, ostaju sami u kućama ili stanovima. Oni pak koji imaju dovoljno visoke penzije da plate smeštaj u neki od domova za stare, često o tome ne žele ni da čuju, upravo jer nisu u stanju da otvore tu bolnu temu sa svojim najbližima, ali i sa samima sobom.

Ljubinka Malešević