OkoTVoko: Bez straha na Beoviziji

Na našoj Evroviziji, koja iz nepoznatih razloga nosi prestoničko ime, iako na njoj učestvuju pevači s različitim mestima rođenja i prebivališta, učestvovaće 24 pesme, odabrane između čak 76 pristiglih na anonimni konkurs. Konkurs je završen 8. januara, a dva dana kasnije objavljena je lista finalista.

Svi radovi bili su potpisani šifrom, te su imena autora, osim ako se nisu šaputala po kuloarima, komisiji bila do kraja nepoznata. Nepoznata su, doduše i imena članova komisije, valjda da ovi prvi iz tih istih kuloara ne bi uticali na njihovu odluku o tome ko će nas predstavljati na najvećem muzičkom takmičarskom festivalu na svetu.

Među onim koji se bore za put u Izrael su neka stara, ali i nova lica. Među onim starima, ali bez zlobe i zadnje namere, jesu Ekstra Nena, poslednja predstavnica Jugoslavije na Eurosongu, kao i grupa Osvajači, ali i neka neobična, pomalo zalutala imena, poput pop folk pevača Dženana Lončarevića.

Ipak, ono što je privuklo pažnju publike jeste nastup Nataše i Une – Nataše Guberinić i Une Senić, voditeljki Plej radija, koje pevaju pesmu „Samo bez straha“. Ova pesma deo je istoimene kampanje koju ove mlade žene s kolegama promovišu u nadi da će javnosti skrenuti pažnju na nasilje nad ženama. Pesma, koju potpisuju Nataša i Una, ali i Predrag Vukčević i Nemanja Kostić, govori o tome da ćutanje nije rešenje i da žene nisu same, čak i kad im se čini da nema svetla u njihovom tunelu.

Ovo nije prvi put da Eurosong postane neka vrsta poprišta za promociju nekih kampanja, ciljeva ili ideja: od one o ujedinjenoj Evropi, preko borbe za prava seksualnih manjina, prihvatanja različitosti u polu, izgledu, rasi i veri, do politizacije lokalnih ratnih sukoba, Eurosong se uvek trudio da publici ponudi nešto drugačije, neobičnije ili da ukaže na neki gorući problem. Posmatrajući stvari iz ovog ugla, možemo zaključiti da se ova pesma tematikom odlično uklapa u evrovizijske trendove i da bi, da dospe u Izrael i otpeva se na engleskom jeziku, sigurno dobila bar delić naklonosti publike.

Da li je ova pesma pokušaj da se angažovanim tekstom i svima bolnom i osetljivom temom osvoji glas više i osigura put u Tel Aviv ili je ekipa iskoristila priliku, talenat i dobre glasove da proširi polje plemenite društvene akcije – sasvim je svejedno. Ono što je bitno jeste sve veća svest ljudi o potrebi da se o temi nasilja nad ženama koje je i dalje u vrhu po nasilnom završetku, broju i vrstama povreda, sve više i glasnije priča. Jer, nasilje, ono verbalno, ali i fizičko, dešava se čak i ako ste urbana, fakultetski obrazovana samostalna žena iz „kruga dvojke“. I tu je statistika neumoljiva. Prema nekim studijama, gotovo da nema žene koja nekad u životu nije bila žrtva seksualnog ili fizičkog nasilja, zlostavljanja ili uznemiravanja. Od dobacivanja na ulici, preko prikrivenih ponuda za „plaćanje u naturi“, do otvorenog vređanja, pretnji, premlaćivanja i silovanja. Da, gotovo da nema žene koja nešto od toga nije doživela, uključujući i potpisnicu ovih redova.

I zato nije važno da li će Nataša i Una pobediti na Beoviziji. One su već pobedile, jer su progovorile. I pričaće sve dok i poslednju ženu ne izbrišemo iz ove surove statistike.

Ivana Vujanov