Somborci skupo platili status slobodne kraljevske varoši
Gotovo svaka veća vojvođanska varoš ima sličan razvojni put od nastanka, preko tavorenja u senci sukoba dva sveta, hrišćanskog i muslimanskog, do buđenja i ekonomskog i kulturnog procvata tokom 18. i 19. veka, a među njima je vazda prednjačio Sombor.
Istina, njegovi žitelji su kao svojevrsni pioniri zakazali samo u sticanju statusa slobodnog kraljevskog grada, a slavu prvaka, više zahvaljujući sticajem okolnosti nego vlastitoj ambiciji, oduzeli su im Novosađani, koji i danas Somborce podsećaju da su godinu ranije dobili elibertacionu povelju u Beču. Kad već moraju progutati čašu žuči, Somborci sebe zaslade čašom meda zadirkujući Novosađane da su svoju povelju iz 1749, i to u originalu, sačuvali, za razliku od žitelja Neoplante, koji i dalje od bečkog arhiva iščekuju foto-kopiju svoje.
Velika uzbuna među Somborcima je započela kad je Habzburška carevina za srce ujela ljute graničare oduzimanjem im statusa militarske varoši, zbog razvojačenja Potiske vojne granice 1741. Sama mogućnost da budu uniženi u rang običnih kmetova – ako se ne presele u Bečej ili Zemun, gde bi i dalje bili graničari, ili ne stave u službu ruskom caru u nekoj sibirsko-dalekoistočnoj nedođiji – toliko je potpalila somborske vojnike da je stanje u varoši bilo na ivici pobune, iako, mudro i uviđajno, nisu propuštali da svako malo daju izjave o lojalnosti dvoru, a povremeno i uplate nešto od feudalnih dažbina “akrepskoj” Ugarskoj komori. Nije baš da su bili željni daljeg ratovanja sa Turcima zarad slave Habzburga, ali je promena statusa varoši značila udarac i novčanicima i građanskim slobodama, što su ih imali kao soldati, a ne komorski podanici.
I reše Somborci, Rascijani pravoslavne i katoličke vere, dakle Srbi i Bunjevci, da otkupe prava slobodnog i kraljevskog grada, te izabraše svoja tri odličnika: Atanasija Stojšića, Mihajla Bokerovića i Martina Parčetića, da ih, kako dolikuje, zastupaju na dvoru, kao što su ih predvodili na bojnom polju, ne bi li umilostivili samo rastom patuljastu austrijsku nadvojvotkinju, ugarsku kraljicu i imperatorku Svetog rimskog carstva Mariju Tereziju i njene savetnike da ih oslobodi feudalne zavisnosti od centralnih vlasti u Vijeni i Pešti, ali i lokalnih spahija.
Tako je 518 somborskih militarskih kućedomaćina, uz tri zakleta varoška službenika pride, odluku o deputaciji svetlom dvoru donelo 18. novembra 1745. čelo crkve Svetog Georgija. Svojim potpisima zakleli su se da će svakojake namete istrpeti samo da ostvare cilj. Onima koji su se nećkali i nisu pristajali na poduhvat, lepo i u to vreme vrlo demokratski obećaše da će im kuće spaliti ako elibertaciji budu prepreka, pa kad, nevični uglađenoj etikeciji, obezbediše pomoć dvorskog srpskog narodnog agenta Josifa Matolaja, krenuše u diplomatsku bitku. Ne želeći se posle sve prolivene krvi vraćati kao sirotinja raja na veleposede ugarskih barona i grofova, zadužiše se do grla kod lihvara svom svojom nepokretnom i pokretnom imovinom, te iscediše čak 150.000 zlatnih rajnskih forinti, na koliko je ’milostiva’ carica procenila njihovu slobodu. Malobrojni na sličan način oslobođeni gradovi mnogo su jeftinije prošli, ali su Somborci za “sugrađanina” imali Franca Jozefa fon Redla, arhikrvopiju narodnu i čelnika Bačke komorske administracije, koji je svoje gotovo cezarskim ravne privilegije branio svakom poganštinom koju je mogao da izvede na dvoru. Išao je čak dotle da je kao preteču medijskog rata među zabrinutim Somborcima puštao glasine kako se njihova deputacija "oblokava i bećari" od narodnih para, umesto da štiti interese tek razvojačenih militara. Najverovatnije je iz njegove spletkaroške kuhinje poteklo i pismo Komore svetloj imperatorki, u kome se Somborci opanjkavaju kao jataci razbojnika i nepokorna smetnja uvođenju reda u županiji. Navodi i da “taj sirovi narod ne zaslužuje privilegije, a ako ih dobije, i rđavu upravu pride, niko ga neće odvratiti od zla i zločina, te privesti mirnom i pristojnom životu. U Sombor će se sa svih strana slivati ljudi pravoslavne vere, što će biti od štete za javni red i bezbednost, jer će, držeći se privilegija, raditi što hoće”.
Ravnopravnost Bunjevaca i Srba
Jedan od ključnih momenata u borbi za elibertaciju svakako je bilo potpisivanje tzv. Alternative, kojom su, kao državno protežirani rimokatolici, somborski Bunjevci priznali svakovrsnu jednakost u upravljanju gradom pravoslavnim Srbima. Ovaj akt od 12 tačaka, potpisan 1. jula 1748, tim je značajniji jer su, kad ja ozvaničen, Bunjevci činili tek trećinu stanovnika varoši. Jedinstven ugovor dvaju hrišćanskih naroda narušen je tek ubrzanom mađarizacijom nakon austro-ugarske nagodbe 1867, pa se broj Srba u varoši smanjio na svega polovinu.
Ovakva denuncijacija, mada je usporila, nije sasvim omela proces elibertacije, jer za tih par godina deputacija podmiti na dvoru sve što se moglo i valjalo, uplati silno zlato u carsku blagajnu, pa Marija Terezija potpisa 17. februara 1749. privilegijalno pismo kojim od vojničke varoši uzdiže Sombor u rang slobodnih i kraljevskih gradova, čime ljutim ratnicima otvori dveri svetle i bogate budućnosti. Ali ne odmah, jer su na bolje dane Somborci morali čekati još dugo nakon 1749. Prvo je valjalo vratiti silne dugove u kojima su se bivši militari našli. Kao što i danas žitelji ovog grada dižu jedan kredit da bi vratili drugi, tako su i 120.000 forinti zajma podignutog kod barona Teofila de Palme elibertacioni zanesenjaci vraćali zahvaljujući 181.000 vrednim aranžmanom sklopljenim sa hrvatskim banom, grofom Baćanjijem. Sve vreme Somborci su bili u pravom dužničkom ropstvu, pa je 1764. godina proslavljena kao drugo oslobođenje, jer su tek tad Baćanjiju vratili dug, te njegovim pandurima i činovnicima videli leđa. Kad su dve godine potom podvukli crtu, ispalo je da su troškovi elibertacije dosegli fantastičnih 250.225 forinti, novčani ekvivalent, tada mnogo dragocenijih, 50.000 tona žita. Ni tu nije bio kraj muka, jer je varoška kasa tek 1796. prvi put imala više prihoda nego rashodima, a poslednji rata zajma je isplaćena tek 1806.
Milić Miljenović
