Program „Godine uzleta”: Mališanima će ceo vrtić biti igraonica

Koristiće se sve prostorije, hodnici i dvorište, a ukoliko se bilo gde bude dešavalo nešto što mu je interesantno, ono će bez posebne dozvole moći da se pridruži ostalima, budući da će vaspitači poznavati svakog mališana, i obrnuto.

– Spolja gledano, aktivnosti su iste, ali su pozicije vaspitača, roditelja i mališana drugačije, u smislu da se odričemo uloge vođa i više osluškujemo dečja interesovanja, dopuštajući im da biraju naredne korake kako bi došli do odgovora – kaže vaspitačica Vesna Vučković. – Od toga da li je odgovor tačan bitniji je proces dolaska do njega, što predstavlja najveću promenu u predškolskom sistemu. To znači da ne ispravljamo njihovo viđenje sveta, nego ga zajedno s njima proveravamo istraživanjem u realnom kontekstu, to jest u lokalnoj zajednici. U zavisnosti od teme, izvori su nam roditelji, knjige, internet ili predstavnici neke profesije.

Ona nam je nove osnove objasnila na primeru kako su deca naučila šta je pismo ili paket, šta adresa i šta radi poštar, a da pritom nisu koristila nijedno očigledno sredstvo. 

– Njihova prvobitna pretpostavka bila je da treba uzeti kutiju, staviti unutra pismo za poštara s uputstvom šta da kupi i ostaviti je ispred vrata. Mi smo to i uradili. Sutradan nas je paket sačekao na istom mestu, pa su zaključili da to tako ne ide i da moraju pitati poštara šta da rade. Kako da ga nađemo? Među njihovim raznim odgovorima bio je i taj da on vozi žuti kombi, pa smo odlučili da ga potražimo na ulici. Ubrzo smo ugledali dva parkirana vozila DHL-a, čiji su im zaposleni rekli da poklone kupuje Deda Mraz, a da ih oni samo raznose, i objasnili šta treba da učine. Ono što su saznali za njih je imalo svrhu pa učenje nije bilo puko pamćenje informacija. A kada im je Deda Mraz došao u posetu s poklonima, potvrdio je njihovu teoriju kako se upućuje svaka vrsta pošiljke – dodala je ona.

Kako tvrdi naša sagovornica, veštine koje predškolci tako stiču prava su priprema za budućnost.

– Kad krene u školu, dete treba da bude radoznalo, otvoreno, da procenjuje, da ima kritičko mišljenje. Samo ono što oseti, proživi i vidi moći će da primeni u drugim situacijama. Takve osobine nam trebaju za čoveka 21. veka – dodaje ona. – Više se ne bavimo gotovim znanjima i davanjem informacija. Nastojimo da se oslobodimo uloge sveznajućih. Gledamo na dete kao na kompetentno biće, ne kakvo će biti, već kakvo je sada.

Ni roditelj više nije samo korisnik usluga već partner jer zajedno s vaspitačima koristi pravo da učestvuje u obrazovanju svog deteta, nudeći resurse kojima raspolaže. Budući da je ono što učini vidljivo, oseća veliku satisfakciju, te su dosadašnje reakcije, tvrdi Vesna Vučković, više nego pozitivne, dodajući da je za „Veseli vrtić” vezana i lepa priča o posebnoj saradnji s mamama i tatama.

– Kao deo UNICEF-ovog projekta „Partnerski za obrazovanje” za celu Srbiju, formirali smo Klub roditelja i vaspitača „Veseli vrtić”, u okviru kojeg uživaju svoja prava da kreiraju aktivnosti, s tim što je fokus na ceo vrtić, a ne na jednu grupu – objasnila je naša sagovornica. – Dosad smo realizovali radionicu o bezbednosti dece na internetu, posetu Društva ljubitelja muzike „Družiciranje”, novogodišnji vašar i napravili sajt Kluba. Po njihovom predlogu, u planu su predavanja na temu inkluzije, zdrave ishrane i ekologije, te učenje cirkuskih veština i aikidoa. Roditelji su takođe promoteri Kluba, pozivajući tako i druge da se uključe, što je ipak drugačije nego kad to učini vaspitač.

Uz obuke započete prošlog leta, vaspitačima su dosta značile stručne knjige, članci i istraživanja koja su prethodila pisanju osnova projekta, ali i kolege s kojima razmenjuju iskustva i saznanja.

– Još uvek smo u procesu učenja i isprobavanja onog što smo na edukacijama čuli – kaže Vesna Vučković. – Kao što i deci govorimo, greška je prilika za učenje. Jedni drugima smo evaluatori, što je logično jer će moj propust pre primetiti koleginica nego ja dok radim. Osvešćujemo načine komunikacije koji su se utemeljili u nama nakon toliko godina radnog iskustva. Potreban je period tranzicije od godinu ili dve da bismo se osnažili toliko da budemo u svakom trenutku sigurni u to da je naš potez promišljen i u funkciji odnosa i vrednosti koje program nalaže.

Teško jeste, ali uživam u ovome jer me vraća u detinjstvo, kada se učilo uz igru i istraživanje - navodi glavna vaspitačica Jasna Ivanović. – I mi sada s decom mnogo boravimo napolju, u svim vremenskim uslovima, jer nema lošeg vremena, nego loše obučenog deteta.

Kao primer ona navodi potragu za Deda Mrazom, tokom koje su, brojeći sve do Spensa nacrtane i napravljene deke koji nose poklone, vežbali matematiku, ali i uočavanje.

– U okviru te aktivnosti mališani su se na engleskom družili s mamom koja im je pričala o novogodišnjim praznicima, a kada nam je Deda Mraz došao u sobu s poklonima, imali su priliku da ispitaju pobuđene sumnje u to da li je stvaran. Nakon što im je odgovorio na sva pitanja, zaključili su da postoji i tako dobili čaroliju koja im je još potrebna u ovom uzrastu. Njihova istina je tog trenutka bila takva i mi smo je, naravno, prihvatili.

S. Milačić