INTERVJU: Aleksandar Radojičić, glumac

Ipak, nije to samo utisak zbog uloga pozitivaca. Acu i njegov karakter zaista odaje iskren dečački osmeh i duša koja isijava pozitivnu energiju. Kada se ugase svetla kamere i spuste pozorišne zavese, Aleksandar je jedan od nas. Otac šestogodišnje devojčice koja je centar njegovog svemira, običan mladić koji brine i o rati za kredit, zaljubljenik u fudbal i vatreni navijač Crvene zvezde. Kada mu je Dragan Bjelogrlić pre devet godina poverio ulogu Mikice Arsenijevića Balerine u filmu „Montevideo, Bog te video“, bilo je jasno da će njegov talenat ceniti i publika, te da će uloga sportiste biti njegova „lična karta“. Budući da se dobro pokazao kao fudbaler, skoro deceniju kasnije dodeljena mu je uloga košarkaša u seriji „Žigosani u reketu“, koju svakog radnog dana od 22 časa od ove nedelje gledamo na Prvoj televiziji.

Izjavili ste da se nadate da vam je ovo poslednja sportska uloga. Da li je to zbog toga što su snimanja bila naporna ili zato što želite neke nove izazove?

– To je više bila šala upravo zbog napornih snimanja košarkarških utakmica i treninga. Ovo je do sada bilo najzahtevnije snimanje što se tiče mojih „sportskih“ uloga. Doduše, „Montevideo“ smo snimali dugo, ali košarka je poprilično intenzivan sport, a ova serija je savremena, pa je sve moralo da bude realno. Snimali smo i na visokim temperaturama u zatvorenom, bez mogućnosti korišćenja klime i ventilacije zbog zvuka. Tako da nisam to rekao zbog novih izazova, jer mogu da igram ceo život različite sportiste, ali ću se uvek truditi da ti likovi budu različiti i novi izazovi za mene.

U seriji igrate Marka, emotivno blokiranog mladića, koji zbog toga što je rastrzan između porodičnih problema i profesionalnog neuspeha gubi samopouzdanje. Koliko ste vi privatno često bili pred takvim izazovima i kako ste ih prevazišli?

– Sa Markom sam pronašao dosta povezanosti, pa i po pitanju nesigurnosti. Bavim se poslom u kom ti deluje da si danas uspešan, a sutra te niko ne zove da radiš. Preispitivanja i nesigurnost su uvek tu, ali morate da nađete neki svoj sistem kako da zadržite veru u sebe i da ostanete na svom putu. Oko tridesete godine sam imao preispitivanja te vrste pa sam svojom energijom i pozitivnim mislima i odlučnošću da se pokrenem uspeo da prizovem stvari koje su mi se desile, uključujući i ovu seriju, i da opet stvorim nešto novo i krenem u neke svoje lične poduhvate. Opet, život je takav da nikad ne znaš kako ćeš se snaći pred novim izazovom. Ne mislim da sam našao recept koji će „paliti” u svakoj situaciji, ali mislim da su pozitivne misli i vera u sebe ono što je najbitnije.

„Žigosani u reketu” govore o drugoj šansi. Zbog čega ste u životu zažalili jer niste dobili drugu šansu?

– Iskreno, trudim se da nikada ne žalim za tim što nisam dobio drugu šansu. Ukoliko nisam iskoristio prvu šansu koju sam dobio ne vidim razlog zašto bih smatrao da zaslužujem drugu.

Koliko se danas rade projekti, poput ove serije, koji kritikuju savremeno društvo ili su prst u oko sistemu?

– Ne gledam na ovu seriju kao direktan prst u oko sistemu, ali mi se sviđa to što govori o savremenom Beogradu. To je savremena priča, koja bi trebalo da bude što realnija, a čini mi se da se uspelo u toj nameri. Ono što je prikazano u seriji se dešava ne samo u Srbiji, nego svuda u svetu. Ukoliko se o tome ne bi govorilo mislim da bi to bilo licemerno. Serija govori o životu, međuljudskim odnosima i, kao što ste spomenuli, o drugoj šansi, i tome da li smo je zaslužili ili nismo i zbog čega bi trebalo da je dobijemo. Naravno, tema je i korupcija, politika, tabloidi i sve ono što se povezuje sa društvom. Drago mi je i što je ovo jedna porodična serija, namenjena svim uzrastima, a opet se kroz nju ukazalo i na neke negativne stvari.

U proteklih godinu dana gledali smo dosta domaćih serija. Da li mislite da su one uspele da okupe porodice pred male ekrane svake večeri?

– Meni je drago što se radi, što se snimaju novi projekti i serije, koje su različite, i što se proba nešto novo. Vidim uložen trud da se nešto promeni u srpskoj kinematografiji. Ne mogu da kažem da to vidim kod svake serije i projekta, ali pozdravljam ideje. Čak i kod nekih filmova i serija, koje se možda meni lično nisu dopale, podržavam odlučnost ljudi da nađu pare i pokušaju da ostvare neku svoju viziju. Mislim da ljudi vole da gledaju televiziju, ali da su se nedostatkom kvalitetnog programa okrenuli ka rijalitijima i šou programima koji ne donose ništa dobro ovom društvu. Najezdom novih serija i igranih programa samo pokušavamo da preokrenemo ljude da gledaju kvalitetan program, umesto kiča i šunda. Ljudi su tu, ispred televizora, samo ih treba kanalisati na neke kvalitetnije stvari. Naš je zadatak da program bude što kvalitetniji i da ljudi imaju izbor.

Na Instagramu ste objavljivili fotografije sa snimanja novog projekta pod nazivom „Divlja građa“. Možete li nam otkriti o čemu je reč?  

– U pitanju je humoristična serija i to je projekat koji sam sa svojim prijateljima i kolegama odlučio da se pokrenem. Moje kolege Radovan Vujević, Ivan Zekić i ja pokušavamo da pokrenemo projekat koji bismo mi voleli da gledamo. Ne vodim se time da bi trebalo da idem okolo i kritikujem ili upirem prstom samo u ono što ne valja ako nisam uradio nešto i dao neki svoj predlog kako bi to trebalo da izgleda. Snimili smo pilot epizodu, sada je u montaži, pa ćemo pokušati da joj nađemo mesto na nekoj od televizija. Verujem u taj projekat, da nije tako ne bih odvajao vreme za to. Nadam se da će i publika to prepoznati. Detaljnije o tome ćemo pričati uskoro.

Uskoro ćemo vas gledati i u filmu „Balkanska linija”? Kako ste se snašli u jednoj ratnoj filmskoj priči u kakvim do sada niste igrali?  

– Meni je bilo fenomenalno iskustvo da vidim kako se radi u Rusiji, i uopšte kako se radi na jednom takvom projektu. To je akciona ratna drama, inspirisana istinitim događajima. Nadam se da sam se dobro snašao jer sam se dobro osećao. Dok ne vidim krajnji rezultat nakon montaže ne mogu da kažem da li sam u pravu (smeh). Drago mi je što sam bio deo toga. Fenomenalna je ekipa i sa srpske i sa ruske strane i jedva čekam premijeru koja je najavljena za mart.

Na Instagramu ste objavili fotografiju na kojoj vam ćerka čita knjigu iz edicije uz koju su naše generacije odrastale. Da li vodite računa o tome koje knjige joj čitate, odnosno, kakav joj program puštate?

– Da, odrastao sam na tim knjigama, one su mi omiljene i apsolutno vodim računa o tome kada je kod mene. Nažalost, nema dovoljno kvalitetnog programa za najmlađe na televiziji. Nema ga kao kada smo mi bili klinci. Nema zanimljivih obrazovnih emisija poput onih koje je radio Branko Kockica. Sada postoji Jutjub na kojem ima i dobrih i loših stvari. Mislim da je to korisna stvar kada imate dete, ali da morate da se bavite detetom. Nije dovoljno da ga nauičite da koristi Jutjub da vam ne bi smetalo, već morate da ga uputite na kvalitetan sadržaj. Trudim se da se bavim time. Puštam joj i neke stare snimke na Jutjubu. Ima tu i Branka Kockice, dosta crtaća iz našeg detinjstva i zanimljivih pesmica. Ona će uskoro krenuti u školu pa ne mogu da joj uskratim taj sadržaj. Ipak, mogu da je uputim na prave sadržaje i trudim se da joj usadim prave vrednosti.  

Vladimir Bijelić